Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 158

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и 5

су с нестрпљењем, очекивали њихов повра,так. | Но њихово очекпвање бијаше узалудно. Њих то | мучи; и најпослије љубав, коју су они гојилп према св. браћи, побуди Коцеља, те оправи у Рпм посланике, да умоле папу да им поврати св. браћу. Адрпјан II. појми сву дубљину и силу те накдоности и љубави, те отпусти св. Методија. Заједно с њим пошље од своје стране и посланике славенскијем кнезовима Растиславу, Коцељу и Светопуку. Папа, зкелећи да стадније утврди своју власт над њима, па желећи због тога јасније исказати своје раеположење према њима, писао је Коцељу: „Не само теби једном, него у све земље славенске шаљем учитеља од Бога и св. Петра првога намјесника и кључара царства небеснога". А свијема кнежевима заједно писао је папа: „Адријан" епнскоп и слуга Божији к Растиславу, Светопуку и Коцељу. Слава на виеини Богу и на земљи мир, а међу људима добра воља! Ми смо чули то, што смо страстно желили и о чему смо се молили рад» вашега спасења, наиме, да је Господ покренуо вашасрца да Га тражите, те вам је показао, да се не прилпчп само вјером, но и добрима дјелима служити Му. Јер је вјера без ДЈела мртва, и они се варају, који мисле да познају Бога, а дјелима своЈима одмећу се од њега. Ви сте молили себи учитеља не еамо од нашега светитељскога пријестола, но и од благовјернога цара МихаЈ*ила. И он вам посла блаженога филозофа Константина (Ћирила) и брата прије, него вам ми могосмо ма кога поелати. А они знајући, да ваше области припадају нашем апостолском пријестолу, — не учинише нпшта противна канонима, но дођоше к нама са св. моћима Климентовима. Мп смо ријешили, да вам пошљемо Методија с његовпјем ученицима, да би вас он, преводећи књиге на ваш језик, упутио у сваком црквеном обреду и светом богослужењу". Испраћајући папа Славеннма такву ласкаву посланицу, шаље у исто вријеме Методпја, свеједно као н друге ученике, само у свештеничком чину; затим. макар и да дозвољава да се богослужење свршује на славенском језику, то ипак захтјева, да се Апостол и Еванђеље на литургији најприје чита на латинеком илп грчком језику, а потом тек - на славенском, једном ријечју, папа је у главном гледао да попусти што мање. Велика туга обузе срца Славена, кад су сазнади за смрт Ћирилову. Услијед тога с већом

| љубављу и добродошлицом предусретоше св. МеI тодија, на кога је пала сва тежина борбе с непријатељима елавенске цркве. Св. МетодиЈ - е, испуњаваЈ *у1јИ завЈ - ет свога брата, није отишао на своју љубљену гору Олпмп, но са самопрегорјењем узе на себе свој тешки крст и завјетова се да буде проповједником и продужитељем дјела Тшрилова, предаде себе на живот страдаоца и подвижника на корист цркве едавенске. Св. Методије, повративши се 870. године Славенима, настани се у ПанониЈ'и, гдје је кнезовао Коцељ. А Растислав, кнез моравски, бјеше у то вријеме забављен ратом, кога "је водио с њемачким царем Лудовиком и који је помоћу божијом сретно свршио 870. године, закључивши с њим мир. У то се вријеме налазио он на врхунцу своје славе. Чинило се, као да је све ишло на руку дједу св. Методија; чинило се, као да му више ништа неће сметати нити узнемирити његово спокојство и апостодску службу међу сдавенскијем народима. По жељи кнеза Коцеља наново је он путовао у Рпм и буде 870. г. посвећен за епископа Панонскога тако, да је могао самоетално управљати дјелима славенске цркве. Дједатност његова бЈ - еше велика и благотворна. Он је настављао ученике и приправљао служитеље црквене, надаље превађао књиге св. Ппсма, распростирао их умноживши њихове преводе, успјешно се борио против јеретика и непријатеља православног славенског ДЈ - ела и заштићавао праву науку о исхођењу св. Духа, — уеупрот учењу рпмске цркве тврдпо је, да Дух свети исходи не заједно од Бога Оца и Бога Сина, но само од јединог Бога Оца. Наскоро опет наступише немири. Кнез Растислав, тај знаменити славенски владалац, који прије у крвавим биткама не паде од мача, сад погибе од невјерничке и издајничке руке. Синовац његов Светопук вјеродомно га је ухватио и предао га у руке Нијемцима. Ови извадише несретному Растиславу очи те га затворише у један њемачки манастир. Искушења су чекала и св. Методија. Светопук, човјек слабога ума а неморалан, који је само мислио о себи и својој -личној користи, није ни налик био свом стрицу Растиславу. Он није појмио потпуне важности и велпчине тога дјела, које је имао да сврши св. Методије. Светопук је впше цијенио њемачко