Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 4 и 5

В.-Х, ИСТОЧНИК

0 *р. 139

жевници",т.ј. законословци и правословци, који су били неопходни синедриону у судској дјелатности и од великог утјецаја код народа. Законито правосу^е у криминалним дјелима одликовапге се у великом синедриону (у колико је можно пресудити по предањима, која су записана у Мшини, најдревнијем дјелу Талмуда) највећом опрезношћу; 1). ноћу, од заласка до изласка сунчева, вису се допуштале судске сједнице у криминалним стварима; 2). синедрион не могаше сам отпочети дјело оно се могло отпочети тек свједоцима, који подносе тужбу; 3). свједока је морало бити најмап.е два и то непосреднпх очевидаца преступа, а не такових, који о пријеступу само слушаху од других;при испитивању ових свједока, мораху се очитовања њихова подврћи најмарљивијој критици; свједоци морали би бити одијељени н подвргнути испитивању сваки за себе, и тек усљед безусловног њиховог сагласија, добијаху им свједочанства законску моћ; 4). оптуженику су се остављала сва средства за оправдање и одбрану; 5) послије претреса дјела и подробног испитавања путем дебате чланова синедриона, коју су иокренули, бројали су се гласови и састављано је ријешење; 6) завршно пак одређење пресуде остављало се до сутра-дан, с тога, да се даде времена продходном ријешењу, да се устоји и да постане јасно; судије, употребљујући мало јела, цио тај дан не пију вина; 7.) други дан у новој сједници синедриона опет се скупљаху гласови чланова и тек иосле два пут обновљене пресуде, оитужени се осуђује иа казну. Велики сичедрион, који је био из 71. члана (осим предсједника) по историјским датима први пут постао је одређеним за времена Антиоха В. (223 —187 до Р.

Хр.), у ово вријеме могао је само судити, али није имао права сам подвргавати смртној казни, и морао је поднашати своју пресуду на пријеглед и потврду римској власти — прокуратору. Није тешко видети, у колико је сав суд синедриона над Господем био пун разних безакоња. Не говорећи већ о незаконитости времена му (дубоко у ноћ), не бијаше законитог тужмоца и правно способних свједока; предсједник суда (Кајафа), против закона јавља се у својству тужиоца, и пјзисиљава опет противу закона, оптуженога на сопствено признање и то помоћу заклетве; најпослије незаконито је и то, што послије неколико сахата од првог суда, опет рано у јутру скупља се синедрион да доносе друго, завршно ријешење. Јуда Искариотски, који је покренуо криминално дјело — јуридички законити тужилац и главни свједок — очевидац свију дијела Христа Спаситеља и слушалац свију Његових ријечи — није присутан; њега не видимо ни на претходном исииту код Ане, ни у збору синедриона код Кајафе. Међу тим, суд се могаше почети с јуридичког гдедишта само поднашањем тужбе овог свједока — тужиоца пред синедрионом, у присуству оптуженога. Истина у мјесто Јуде нађоше се „многи лажни свједоци" и најпослије двојица (Мат. ХХУ1. 60—61), представивши важну, с јуридичког гледишта, тужбу о тобожњем богохулству. Али сви ти свједоци, не искључујући и последња два противуријечили су, јер су говорили зацијело по чувењу. Онп су, можно је мислити, на брзу руку врбоваии пз свјетине од непријатеља Христа Спаситеља, из свјетине, која је пратпла ноћу божанственог Страдалца на путу од Гетсиманије до двора првосвештенпка Ане. Ето