Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 4 п 5

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 143

патосано каменитим плочама — мјесто названо литостротон („камени под"), јеврејски пак гавата („високи под"). Осим тога при преторији бјеше особито мјесто за бичевање, за цијело у дворишту. Кад наново доведоше божанственог Сужња у преторију, Нилат се обраћа главарЈ -гаа свештеничким и народу са овим ријечима: „доведосте ми овога човјека као, који народ одпа^ује, и ето ја га пред вама испитах и не налазим на овом човјеку ни једне кривице што ви на њега говорите; а ни Ирод, јер сам га слао к њему; и ето не налази се ништа да је учинио гато би заслуживало смрт. Дакле да га избијем, па да пустим" (Лук. XXIII, 13—15). Чудно иротивурјечје: очитовање невиности оптуженика и дрскост казнити Га! Ова дрскост казнити Га очито је незаконита и штетна милост, којом се свјетпна, као што обично бива, не могаше задовољити, но само још више узбунити у својим жељама. Можда је одмах послије овог очитовања наредио Пилат да се приведе у дјело поменуто више „наказање" над невиним Страдалцем („наказањем" је мислио замијенути крсну смрт и задовољити раздражену свјетину) наиме заповиједи својим војницима да одведу Христа Сиаситеља у нарочито одјелење преторије, можда у двориште, гдје је, као што предање казује, било мјесто за бичевање. Овдје римски војници не само да су били божанственог Страдаоца, свакако кожним бичевима, но су Му се и ругали, играју!ш улогу славног навјештења Му за цара јудејског; обукоше Га у багреницу, метнуше Му у руке трску, као скиптар, сабраше сав народ, клечаху пред њим и клнцаху: цари> к>денскш" -/аГре о јзхскХгос, аУе саеваг (обично војничко поздрављање). Међу тим Пилат још покушава неколико пута, да одврати народ од намншљеног дјела и да пусти Господа на слободу. Прије свега покушава да се користи обичајем, који је био у томе, да се увијек о великом празнику одпушта један сужањ, —- обичај, можно је мислити, уведен од Римљана, пошто ни у свештеним старо-завјетним књигама, нити у талмуду има трага и помена о таковом обичају. У три маха понавља предлог да отпусти Исуса (Лука ХХШ, 22), али сваки пут налази на бијесну вику и дреку, која тражаше да отпусти хајдука-разбојишса Вараву, а да распне Господа. Покушава за тим да побуди саучешће и жалост у свјетини, кад види избијенога Страдаоца, заповиједа, да Га доведу са мјеста бичевања у преторију, изводи Га на узвишени под — гавату и показује Га народу с ријечима „ево човјека"! Опет вика „— распни, распни Га, — служи му као одговор. Пнлат још једном говори да не налази на њему никакве кривице. Јевреји викаху, да они чине и раде по закону: ,дш имамо закон и по закону нашему ваља да умре, јер начини себе Сином Божјим" (Јов. XIX, 7). Чувши последње ријечи Пилат се поплаши, опет улази у претеорију, гдје је био Христос Спаситељ, пита Га: одакле је Он, —• но не добија одговора. Тиме не мање, изишавши народу, опет предлаже да отпусти Исуса, алн у овај мах налази ! већ на пријетње, да ако отпусти Христа, то ће бити непријатељ кесару, јер сваки који себе царем гради противи се кесару (Јов. XIX, 13). Малодушни страх да ће изгубити свој положај, а клеветама јудеја, можда, и живот од подозривог Тиверија, узима најпосле код рим. управитеља врхунац