Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Сгр. 28б

и у јаду знаде свладати рпјечи" — Ј. X. Хердер. Тако су исто, зтал' да не речем. прећеранп и они, што приговарају, да данагањп систем образовања ради само на развнјаљу ума, а на образовање срца и воље да се заборавља. Отуда је и потекла ријеч, „да нам данас треба више поштених, него учених људи", што је чисто већ по назатку и у пословицу прешло. Ну, нема сумње, да „и у богаташа и у сиротиње треба срце да је на мјесту, ако ће да буду сретни" — да ће те Песталоцпјеве ријечи остати вазда у потпунеј важности својој, као да су у Св. Писиу; ало за то конзерватпвцп, ма и либералнији, дош.љедни пмену своме, требалп би ппак, бар у изузетку, да се придржавају ријечпСократове: ,,да је уман човјек и моралан, јер познавајући добро — слиједиће га, а зло — избјегаваће". Да је то донекле збиља тако, односно да бп тако барем требало да буде, види се из тога, што је воља с умом у нераздијељивој вези, јер човјек мора најприје да позпаје оно, што би хтјео илн на што бп се хтјео да одлучп; а ко ие зна шта хоће, тај у опште или не\ће ншнта пли бар не ће оно, што је ваљано н одре^ено 15ол.у дакле руководп зпање, и чим је оно јасније и одређеније, тим је п чувствовање жпвље и хтијење јаче. Па кад с развићем мншљења нде упоредо п јачпна карактера, онда се немојмо обмањпватц, и ићн тако далеко, да сматрамо, да је у прећераној умној образованости једини нзвор неваљалства, јер би онда само у непросвијећеној народној маси морали тражити моралност и карактере; а мн знамо из прошлости, да многи мужеви, што нам нх казује и наша н страна псторија, као узор-карактере, да тп исти нпјесу били без умне образованости, него да су се.

напротнв у већпни баш с њом и одликовали. — Ну за то опет не може се тврдпти, да је умно (пнтелектуално) образовање важнпје од моралнога, по што ово непосредно привађа васпитанике правој васпитној цпјељи; па да би се постигло једно с другим треба настојати, да предметп умног занимања буду вазда Узвишени, — а то ће бити, ако су са, зданп на осиову хришћанеке етпке. Јер „права наука н права религија сестре су блпзнице; раставиш ли једну од друге задао сн смрт објема. Наука усппјева само у толпко, у колнко је п религијознаа религија цвати у размјеру према дубљини науке и непоколебљивости подлоге њене" — Т. Хексли. Тежње човјочје, како се види, врло су разноврсне, п кад бп се свакој хтјело да задовољтЈ, пмало би и васпитање исто толпко задаћа, колпко је и тијех циљева. Хоћемо ли ме)јутпм да васпитпи задатак сматрамо као неку цјелину, онда га треба према тој цјелипи и изводити. Ту цјелину налазимо ми у општој једнакости људи, у њиховој заједничкој цнјељн, за коју се и цар и просјак, мушко и женско, и сви људи у опште, имају једнако да васпнтају. А у чему се састоји та заједнпчка н највшна цијељ људска, за којом и треба да нам је у васпитавању највише стало, впдјећемо пз слнједећих редака. ■» „Н8дите оУј-ко кк! сокериини, гакожс Отецх КЛШХ НЕКЕСПК1И СОКЕјНЛНГА 6СТк" МаТ. V., 48.Ј у тнм ријечима Христовпм пзражена је задаћа свијех људи у опште, и сакога човјека но по се; одређена им њихова главна и највпша цијељ, земаљска срећа и вјечво блаженство. Ио њпматреба човјек, живећи на земљи, да постане све то сличиијиГосподу Богу своме, као пралику свега савршенсга, јер само тако удружен са