Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 9

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Схр. 333

он пде онамо. Дух га преноси у мјесто гдј« је далеко од непрпјатеља својијех и ои остаје овдје. Дух га води у Јерусалим у часове највеће опасности, кад је пакост и злоба непријател>а готова да му чини најгора насиља — и он се не колеба. Онај, којп се јуче крпо, јер то жељаше отац, изилазп потпуно спокојаи и изиенада пред неиријатеље сноје, који чисто дрхћу од злобе према њему, вршећи тијем во.љу тог истог оца, Христос се не стараше да приближи час свој, али тек што откуцну тај час —- час бриге и страдања, а он кличе: п до^ох на час овај и (Јов. 12, 27). Он потпуно знаде, тита га чека; човјечпји осјећај самообране подсјећа га да се молп оцу, како би га мимоишла ова чаша страдања (•Лук". 22, 42); као Бог, могаше дати тек један знак и Гетспманска башта обратила би се, у ногледу њега, у мјесто славе. Али он не даде тог знака, век остаде покоран вољи очевој : „ Оче мој... пека буде воља твоја" (Мат. 26, 42), а воља очева водила га на Голготу. И Христос остаде послугаан до саме смрти, а смрти крстове (Филип 2, 8). Смрт на крсту бјеше тешка и мучна за њ'; али је љубав његова према оцу толико безграннчиа, е она потпуно господује над његовом човјечијом вољом, побјсђује у њему оејећај самообране, уништава страх пред смрћу, даје му снаге, да принесе најтежу жртву, само да испуни жељу свог оца љубљенога. И пошљеднпјем ријечима на крсту обраћа се к њему : ., Оче! у руке твоје иредајем дух свој " (Л. 23, 40). На тај начин бјеше Хрнстос Спаситељ потпуно одан син и „љубав према оцу, која сачињава основну црту његова духа, јавила се у њему тако, како се не јави у ни једном човјеку" 1 ). г ) Прот. К/|,н!Н!кји : Правосл. нравствено богословље, 89.

* * Расматрање тек некпјех црта нравствена савршенства Христова увјерава нас у том, да он не бјеше обичаи човјек, већ Богочовјек. Алп да би посвема оцрталп карактер његове личности пије доволлго тек једшго набрајање његоппјех добродјетељи, јер мп не само да налазимо у Христа пуноћу добродјетељи, већ и најсавршенију хармонију пзме^у њих и прекрасну саразмјериост свију ду1певнијех сила, чиме он неизмјерно надвшпује све људе. Нема ни једног великог човјека, којн не би био једностран и у колико та једностраност у погледу нечега сачињава силу њихову, слабн их она у погледу осталога. Познати су нам људи даровити и одушевљени за све узвишено, прекрасно и добро, али су инак бескарактерни, неодлучни и попустљиви. Другп нас задивљују јачином воље СЕоје, сталношћу карактера, но за то су ипак ти људи хладнц нити можеш очекивати од ! њих срдачне њежности и мехкоће осјећаја. Трећи нас поражавају своЈијем умнијем развитком, богаством знања, високијем и смјелијем полетом мисли, али се покрај свега тога не могу отрести расијаности, непрактичности. Има природа, које сав свој живот проводе у мирном посматрању и размишљању, живе поготово унутрашњијем религијознијем жнвотом, не уплећући се у друштвен живот и јаван рад; други се, на против, искључиво баве радом, и немајући времена за расматрања (созерцаше), јер је збиља за њих све и сва. Једном ријечи код свпју је људи непзбјежна и неуклоњива, сад било више или мање, једностраност и дисхармоннја у животу; најбоље природе у свијету људскоме развијају се увијек у једном ма ком правцу, који је владајући, а то опет