Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 9

Стр. 337

јета биће васкресе1Бе, суд и вјечни живот: Христос је — васкресење и живот и он ће судитп. И тако се сне учеље усредсрје^ује у лицу Христовом. Он је: алфа и омега, тчвтак и свргивтак (Јов. откр. 1, 8) Хрингћанства. Па за то не тражаше Христос од пошљедонатеља својмјех тек да се сједине с њиме, кећ и да вјерују у њега као искупитеља, сина Божијег, што нијесу изискивали, а нити им бјеше од потребе, религијозни реформатори. И по својој је форми учење Христово у толико ванредно и у толико савргаено, да није, што се тога тиче, запста ни какав човјек тако говорио како је говорио он. У говорима Христовијем нема ни „кићенијех ријечгГ', ии благозвучности ни ораторска бљеска, нп громкијех фраза, ни лажна сјаја којијем се често ките људски говори, само да прпкрију слабост своју. Па ииак проповједи његове, ма да немају спољашњег сјаја, утпчу на слушател.е многе силнпје, иего ма који говор, који иде за тијем да постигне ефекат и да сјајно испане. Ровори су Христови — живи п дјелотворни, јер су схватљиви и прости. Њега су схваћали и разумпјевали не само учевни законици, већ и пајпростији људн ; поред све своје бесконачне висине и неисцрпна богатства пред којијем су се клањали са побожпошћу највећи и најсветији умови, могоше разумјети говоре његове и најсмиренији између смртнијех, „мали" људи. А то је због тога, што се Христос придагођавао схваћању њихову, нзбјегавао апсграктпост, п препосио мпсли њихове на обичне појаве; на сијача, који излази да сије, на поља са злаћаннјем класовима, на пастира који пасе стадо, на дјелатеља, који се забавио око винограда и т. д. Но ту јасноћу свога учења ннје Христос употреб-

љавао на рачун истине. Често се догађа, да неки учитељ, желећи прилагодити истину мшшвењу већине, износи је годећи народном мигаљењу, уступајући јавнијем заблудама, ласкајући предрасудама народннјем и тијем задобпва његову наклоност. Христос баш на против и не престајаше нн када побијати идеје својијех саплеменпка, које су они поштовали као светпње и њихове народносне пррдрасуде. Он се не могаше, у једну руку, као овапућена истина изневјерити нстини, а У Аругу руку умио ју је изнијети појмљиво, просто, без икаквог кићења, Истина је Вожија сама по себи прекрасна и нијесу јој потребни спољашњи украси. Истина, кад год је одушевљен говор природна пошљедица нли тога, што је човјеК првн пут открно у погледу себе неку истину, илн пак што је предмет говора узвишен сам по себи, и човјек говорећи о њему, лахко пада у високи тон (примјера томе налазимо у старозавјетнијех пророка). Говорн Христови, на против, одшну светом и величанственом мирноћом: у њима нема ни узбуђпос/ги ни брзања; Хрпстос се пе заноси властитијем мислима, нити га оие душевно иотресају, као остале смртие, којима п не долази често узвишена мисао; о највишијем предметима 1'овори оп тако спокојно просто, баш као да није о њпма нп размпшљао, а ме(;у тнјем тако јасио п опредијељено, е сваки осјећа, како их он добро познаје. Баш то што нема у говорима његовијем тог природног и неопходног одушевљења показује његово неизмјерно превасходство пад свијем великијем пророцма и учитељима. Рпјечи Христове не бјеху надахнуће с впше, како то бјеше у пророка (за то су они н го ворили: тако речз Господ ) — већ бјеху дјејство његова божанства, једносушности