Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 11

Б.-Х. ИСТОЧБИК

Стр. 415 1

лостп у игри, која би му могла штете доносити. И први гријех код човјека у рају зачео се у уображењу и спрпшо падом. Свети апостол Јаков каже: „Свакога куша његова сласт, која га мами и вуче — затрудшевши сласт рађа гријех" (Јак. 1, 14, 15). Гледајмо у маломе дјетету будућег човјека, чији живот има да се темељи на дјетишем животу. Погледајмо мало дијете с лутком у руци, кад се игра, ако му се случајно разбије, колико је оида љутито и незадовољио!? Истина. оно у томе још нема иикаквог знаша; али му срце осјећа! Снага осјећаша срца велика је и често иута нагони разум сад на овај, а сад на онај душевни рад. Код дјетета особито срце има превагу иад разумом. У оваком случају није вајде дјетету много говорити, јер неће разумјети. З 7 шеговој дуига јога се нпје развила способност за разумпјеваше и разликоваше; али има од Бога способност у себи да вјерује да љуба и да се пада, За то овдје треба мало ријечи и да су од срца и с љубављу, па да нас и дијете разумије и појми срцем; јер срце п тражи, да ублажи своју јарост. Овијем не кажемо да вазда и у сваком случају треба дијете обасипати прекомјерном љубављу, као што раде неки, који бп хтјели мазешем и ласкашем вазда да изнуде послушност код дјетета. Јер овако неприродне мјере изазивају и неприродне пошљедице. Онај, који најбоље појми природу дјетишу, најбоље ће умјети и васпиташе удесити. Главно је, да васпитачи .према дјецп свој посао тако удесе, како ће ова вазда вјеровати, да старији према шима имаду искрену љубав, и да су им они прави пријатељи. Ријечи, којпма родитељи исказују љубав дјеци, треба да су озбиљне; а ријечи, којпма се изражавају пријетње нека су ублажене и

кротке. — Крајност ие ваља ни у једном случају. На овај начин најбоље ће се код дјеце постигнути послушност из љубавп и синовљевог страха и најмање ће своје родитеље непослушпошћу вријеђатп. У осталом може се рећи, да је дјетету самовоља урођена. Али оваким мјерама пз почетка она се може и угушити. Отац, ако хоће да га дијете слуша из уважеша и љубави никад не смије своју вољу поклонити неразумној дјетпшој вољи. Он мора за своје дијете вазда да је највишп аукторитет, те ради тога своју рпјеч треба вазда да одржи. Сретан је онај отац, који умије своје дпјете довести до тога, да, кад га зовне, весело остави игру и одма га послугаа. Праве црте родитељског карактера према дјеци треба да су: сигуриост и поуздање у своју надмоћност над дјететом, ријечи искреног и достоЈанственог, а не господарећег тона и љубагс озбиљпа, а не размажена. У игри са вршњацима дијете развија у себи начело друштвепога живота. У друштву дијете се налази са разним карактерима, и ови изазнвају у шему разне душевне потресе, ушљед чега и оно опет образује свој карактер. Васпитачи треба сад да добро пазе на сваки дјетињн покрет, али тако, да дијете у у томе не осјети каквог душевног прп тиска. Слобода му се не смије стјешњавати, јер • се мјесто слободног човјека може створити дресиран мајмун. Тако, због овога ни све шкодљиве игре не смију се дјетету украћивати вазда. Ако је дпјете изабрало неку игру, а није од замагане штете по ш, треба му је дозволити. Исто тако ни од рђавог друштва не треба дијете вазда дијелити, јер је то често и немогуће. Васпптачева је дужност и добре и рђаве прпзоре да употријеби на корисну