Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 1

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 21

— Но, нек вам Бог дј| здравља, рече Мендел, што ме помогосте у нужди. Ајдете сад к мени ; ја ћу вам написати иризнаиицу (вексли тада још није било). —- Напиши овдје, ја ћу послати, да се купи штемпл — одговорим. — Како ћу ја овдје писати! А гдје ће бити алдумаш? — Кад је за тим стало, то ће се наћи и код мене.

— Но не тако као код мене! Ја ето знам, да ви радо пијете стакленце ракије, а ја је нмам старе, добре, што је само господа узимају од мене. — Како ћемо, рекох, тако рано пити ? А зашто не? Имам лијепе рибе, знате, нангки онако, по јеврејски зготовљена. За таком рибом да ће се пити. (Наставиће се).

НАВИКА НА МИЛОСТИЊУ И НЕГОВАЊЕ ЧУВСТВА МИЛОСРЂА. Написао: Петар Иванчевић, јерономах.

Човјек је најодабранији, најшгеменитији, најљеиши и најразумнији етвор Божији. Но образу и подобију Своме створио је драги Бог човјека. И све бутумиле, што на овом бијелом свијету имамо, дао нам је драги Бог. Но, осим сваког створења, Баг је човјека' одликовао: бесмртном душом, чистим и здравим разумом и слободном вољом. Наука нам каже, а и управо се може рећи: „Е је душа Божија искра, или жижа. која се враћа Господу Богу, чпм наше тијело угпне." Разум је дар Божпји, а моћ, способност душе паше. Разум нам каже, шта све да радимо; разумом разликујемо добро од зла. Брате! благо си сваком оном човјеку и Србину Ришчанину, који ској разум слуша' и покорава му се. Док гоћ инсан слуша свој разум, и ради оно, што му разум налаже, е борамп, мили мој Ришћанине и Србине, тај за сигурно не ће зло проћи' Човјек сад ради један посао, домало почне радити други посао, а мало кашње трећи и. т. д. та способност или моћ душе наше, зове се воља, п том способношћу ми можемо радити т. ј. започсти радити сад ово сад оно. Е тако је то Србине мој, драги Бог све мудро и лијепо удесио! .... И ко му брате да од евега срца не запоји? . . „Јако возве.личишасја дјела Твоја Господи, свја премудростију сотворил јеси! Слава тебје показавше му нам свјет!" ....

„Благо оншга, који оу орца милоотива; јер ће бити помиловани — Мат. 5. , 7. —

Запитајмо се, да ли баш сваки од нас слуша свој разум? Кратак је брате Србине, и мили мој Ришћанине одговор: „Не слуша, не слуша!" Нама наш разум каже, а и закон Божји налаже, као и наша света мати црква, да љубимо наше ближње, као и сами себе. Но, ми то млоги и млоги не чинимо?!? . . . Него брате мој, душа нам је слагати на нашег ближњег, опањкавати га и оклеветати, што је баш смртни гријех! Е, јест да! Ми млоги не хајемо на то?! . . Ма да знамо — рецимо млоги, како је оно наш Спаситељ Исус Христос казао, кад га је један научењак запитао; „Учитељу, која је заповијед највећа у закону?" На што му је Исус одговорио: „ЈБуби Господа Бога твога свијем срцем твојим, свом душом твојом, а и свом мишљу твојом". Ова је прва и највећа заповијед Божја, а друга је као и прва; „Љуби ближњега твога као и самога себе!" 1 Дакле знамо, да треба и ваља нам наше ближње љубити; ма ми то опет не чинимо, и кад већ обикнемо не љубити наше ближње, чини нам се, е то збиља и не мора бити!. . . Други пак научио се је своје ближње љубити, и увијек их љуби, чини им вазда љубав,

1 ) Мат. глава .XXII. стих 35—46. Зач.92.