Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 108

Б. X ИСТОЧНИК

Св. 3

стовој. Сила те вере, која је сама по себи једва, необично је разнолика по својим иојавама. Од скривене молитве срца чочовечијег у затнореној клети, она се распростире дозаједиичкихсвечаних служења у пространим храмовима. Но н то је мало за веру у Бога. Кога не ограничава ни небо небеса; вера захтена под отвореним небом, славити Господа и Спасител.а, хоће да у нерукотворним храмовима природе умоли Створител.а, свега што се види и не види. Такови вид богопоштовања, потпуно одговара и духу православне Цркве. Онај, који хоће да богопоштовање ограничи једино на усамљену молнтву, тај несумњиво сведочи, о том ие познанању православнне цркве и њезиног живота. Госгшд је рекао: Где сте двоје пли шроје сакуиљеии у име моје, т,у сам Ја у срс.диии вашој ". Ои нас је сабрао у једну. саборну Цргсву, даровавшп јој пастпре и учитеве, да сви једно буду ио Нзему, и, да вођепи вођама црквенпм, узрасту до пу ног узраста ХБеговог. Према томе, када пде к}>снп ход, то јест, када подначалством архипастира. нде освећени збор свештеника са црквеним светињама; када се уз брујање звона разлежу умилне црквене посме из уста побожног народа без разлнке стања, пола и узраста, онда мп пред с<)бом видимо, истина ума.вену, али јасну слнку православне цркпе. Крснн је ход још жпва слнка католпчке [православне] цркве, но још веруј)ће, — која мужаиствено ступа небесном отачаству. ЖнвеКп иа зем.вп, ми иемамо .'»д-к прсшкакчцгш грддл, но грлдВ« ш,аги' кзк1ск8(/И'к, е<и8же сод^ктмк естк Ког'к (Јевр. XIII, 14. XI, 10. 13). Не везуј се једино за земљу, о хришћанине! тп предопредељени грађаннне царства небеснога. Погледај на крсни ход, и сетп се твога

земаљског путовања к' небу, под знамењем часнога крста! Земаљска војска се труди, да се споме непријатељу одупре својим устројеним п густо збијеним редовима, под во^ством искусних во^а, са слогом и заједничким одушевл>ењем. И заиста, та ће војска само тако моћи победити, ако свакп на свога ближњега као на саратника гледао буде. Војник који иступа из строја, сигуран је пљен непријатеља, као и овца, која папушта стадо, што је несумљива жртва дивљнх зверова. И евангелије и природа, једнако нам налажу, да се радујемо са радоснима п плачемо са илачућима. Па чпме ћемо ми боље нсиунити ову заповед, ако не учешћем у свечаним ходовима војујуће цркве? И чиме ћемо боље на себе привући радосни п милостиви поглед I Гара небеспог, ако не заједничком молптвом целога града или села, за време крсннх ходова? Колико се том приликом побожних руку диже к небу: колико се умилипх гласова узднжу к' Жпвећему на небеси; колико срдаца жедни са благословом и благодаћу Божијом ? Па зар Бог ие ће услишати топле молитве изабраних својпх, којн Му семоле? 0, хоће, зацело хоће! За то су, ето у цркви Христовој, од давнашњих вромена лптије, крспи ходови, као у опште зајединчке молитве ван храма у сталној употреби. Првенствујући хрншћани свршаиаху такове ходоне или по случају какне опће радости, н. пр, по случају препоса тела кога светнтеља, или ио случају освећења храмова; исто тако и у случају каквпх невоља, суше, потоиа, глади, иавали неиријатеља, умножавању јереси и раскола. 0! како је сне то добро и достојно цркве, кпја се радује са радоснима, и плаче са илачућима! Али, на жалост