Bosansko-Hercegovački Istočnik

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 139

цдрн 1ил[ки Н( [ОТКОј)ИШЛ ПлГ^И, ИЖ( (ОТКОри 1о[|'а и !КА1ЦЖНИЦ-ћ| И Л!КНТћ1 И К«ћ 1^ДЛ И 1иЛК, ИЖ( окр^тж-ћ ем1ти и ОКИТјШшДи к0 ^р&дли/и^. (2. ГГарал 20, 1 — 8. сн. Царств. 23, 21, 2 јездр. 1, 1—22). Напослетку посљедњи пут се говори о оној Пасхи (I. Јездр. 17, 19—22), која је светкована после повратка из ропства вавилонскога а после зидања другога храма, у б.-тој години Даријевог царевања. У свима овим повестима не неилазимо на опис, како је текло баш само Светковање Пасхе. Свештени се писци задовољавали самом напоменом, да се Пасха светковала по з<шон8 ел и по &ТЛК& 6А, гаКОЖ! покм^ Гогподк /Иоигно, ТИКО 10ТК0рним [инок1 1иЛ (Ек| по зипок^ди Л1оИ(!А ^(лок^кл Бож'Га (2 Парал. 30, 16). 1ЛК0Ж( ПИ (ЛН0 кг книз^ здкони Мошчкл (35. 12). и само при описивању Пасхе која је држана за цара Језекије, спомиње се, као врло важна промена пређатињих обичаја, то, да није сам народ него да су левити клали јагањце и крв њихову додавали свештеницима, да њоме кропе олтар, чиме бијаше замењено кроњљење врата кућних, о Пасхп која је свршена у Египту. Узрок ове промене бијаше тај, што народ није био очишћен од скорашњег идолопоклонства и врло је вероватно, да је овај обичај, по коме су левити клали јагањце, остао за увек, као нихова принадлежност. При описивању Пасхе која се светковала за цара Јосије говори се, да су левити дерали кожу са јагањаца а свештеници су проливали крв; у опису Пасхе при другоме храму, говори се за. свештенике и левите, да они пожроши Пасху. Светковање Пасхе спомиње се неколико пута у св. Писму новога завјета, од куда је јасно, да се у посљедњим годннама битисања храма јерусалимског, -редовно сваке године светковала Пасха, док је међутим пре ропства вавилонског од светковања једне Пасхе до светковарва друге, био размак по неколико година.

У посљедње доба опстанка храмовог, када јудеји већ расејани бијаху, не само по целој Азији, него и по Грчкој и по Египту, они који хтедоше светкоЕати Пасху, дужни бијаху раније долазити у Јерусалим, усљед чега је синедрион —• који је састављао календаре — сваке године редовно извештавао све јевреје, када наступа доба новога мјесеца и у ко]'и дан пада који празник, да се нико, од оних који хтедоше доћи на светковину, неби закаснио усљед незнања. Они који су врло далеко живили, нису били строго обвезани долазити на празник Пасхе, и равини су били одредили, да је одстојање 15 миља од Јерусалима, већ такова даљина, из које верни не морају долазити на празник. Они пак који су хтели празновати празник у Јерусалиму, нису смели касније доћи од подна 14. дана, а то због тога, што су се у то доба већ започињале нужне припреме за сам празник. Јудеји који се чврсто придржаваху отачкога закона,. држаху се старога обичаја, по коме су тај дан отпуштали на слободу по једнога роба, за епомен ослобођења свога из Египта; стално се пак овај обичај вршио на преступницима, од којих су на дан Пасхе, а на жељу и и по избору народа, по једнога отпуштали из тамнице на слободу. Становници јерусалимски светковали су празник у својим кућама и у своме породичноме кругу; дошљаци су пак сачињавали дружине, које су се звале сродства или као што их Јосиф назива братстча , у којима је морало бити онолико чланова, колико је потребно да се цело јагње може појести; изрично је пак заповеђено било, да у овим братствима несме бити мање од 10, а више од 20 особа. Свако братство бирало је себи из своје средине, погдавара, или родитеља, који је одржавао поредак, читао установљене молитве и тумачио значење празника. (Свршиће се).

ВЕЛИКОПОСНЕ И ВАСКРШЊЕ СВЕЧАНОСТИ У ЈЕРУСАЛИМУ. (Наставак). Сутра дан, у недељу Православља, у 6 вом дочекала гд је војска. После пола часа отчасова изјутра, доведоше Патријарха уз звоњење ноче Патријарх свечану литургију у Воскресензвона, онпм истим редом као и јуче, а пред црк- ском храму са шест архијереја и 25 свештеника.