Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 4

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 151

дини жречкога реда сачувало се есотеричко (тајно) учење о бесмртности душе, и васкрсењу. Релпгија Индије од искони беше такођер свештеничком; напротив, о религији Китаја (Конфуцијевој) мора се рећи, да она није никада била свештеничком и јерархичном религијом и сад оетаје таковим, ма да се у самом императору и можевидетн нешто сличнога ропШех шахтшв-у (врховном првосвештенику). Грчко свештенство, грчки религиозни култ, весела и тајанствена свештенодјејства која наведоше једног поштоваоца да каже: „Три пута благословен је оиај, ко види ове обреде, пре но се удали оданде. За, њега ће пакао бити жнвотом, а за друге само муком," — култ, више мрачна страиа кога се открива у приносима жртава, сличних припосу на жртву Ифигеније у Авлиди, — познате сваком ученику класичних школа. Ови древни жреци и пророци били су весницима учења о Божанству премда већином и лажним. Има основа у осталом, да верујемо, да су више просвећени египатски жреци имали довољно чисте појмове о јединству суштаства Вожја, што је сачињавало, њихову тајну, а временом је прешло Грцима и сачувало се у елевзинским мистеријама. Жречки ред незнобожачке древности руководио је жртвеиим обредима; и овде иалазимо другу природну основу пастирског служења, пошто идеја жртве, налазећи се у ; свима религијама, јесте природна, општа идеја, која изниче из премећености и повреде, које проузрокује грех у природи човека. Шта више жреци — друиди, који приносе људске жртве, чини се, имали су таман појам о духовности Божанства, пошто се у целом крају древног келтијског култа не срета идола. .У данашње време сви народи, шта више они, који се налазе

на најнижем степену развитка, такођер имају своје сталне религиозне учитеље и служите.ље. Али нама није од потребе у истраживању доказа природности и укупнозти пастпрског служења ограничавати се народима дивљим и незнобожачким, када сви народи, шта вшие иајизображенији и најпросвећенији, теже да имају и заиста имају своје религиозне наставнике, истините или лажне; јер у човека је потреба да тражи израза својим велнким мислима о души и божанствешш истинама. Из овога је нојмљиво, од куда се шта више впђају у најизображенијим и често скептичним круговима друштва увек, иозиати .људи, који управљају умовима других, као жива пророштва, у погле';у којих иема разлике. Ка таковом положају усред друштва они се призивају радисвих дарова, позпавања и пракственог препмућства. Има нешто у природи и даровима познатих људи ; што их, будући, инстиктивно припознато друштвом или народом, чини пастирима последњега (псхцерлс лаЛ(>). Обожавање хероја, ма да је често неразборито и претерано, промењујући се у неку врсту обожавања демонске спле, садржи у себи зрно истине; јер такав је план Божиј, да су некп људи створени за то, ди буду вођама других; и историја човечанства изнаша миого примера прпсвајања множином људи мишљења такових лица, која се налазе под деловањем највиших утецаја. Људи су ови највише примчиви к таковим утецајима: они се представљају као сасуди, кроз које производи у свету и открива се у великим народним кретањима, преиначењима, ироменама, Промисао Божиј. У религиозном свету, можно је казати, само природа у неку руку бележи одре^ене људе, назиа-