Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 152

Б.-Х.ИСТОЧНИК

Св. 4

чене, за служење духовнпх управннка и вођа, као на пр. Мојсеја, Самујила, Јездру, Илију, Јована крститеља и неке др. Такови људи нису имали нужде у било каквим спо./ванпБим атрибутима, да покажу, да су они пастири народа: народ их је сам признавао и својевољно је ишао за њима, не будуки у стању противстати очарању њихове личности. Правог народнога пастира природа означује познатим неоспориим знацима: пре свега — духом самоодрицања, тежњом положити душу своју за овце; даље јачином љубави према људима неодољивом тежњом ка истинн и правди и, најпосле, особитом нравственом озбиљношћу. Такова својства, сведочећи о способностима ових лица к пастирском служењу, тиме баш показују, да су неки људи означени природом и изабрани Богом за религиозне наставиике ближњима; а „човек, одушевљен светом ревношћу, по речима, Златоуста, у стању је поправити сав народ". Против изреченог погледа на предмет, речи могу истаћи следека два изражаја. Први од њих се састоји ево у чему. Ошите тежње к једнакости у свима одношајима, а аналогно и у религиозном, опажење у данашњем веку и без сумње, које имају ојачати у будућем, да временом укину свештенство. Показују на мишљење Хердера, да ће се свештевичко служење уиапредак укинути. Али Хердер је мислио ово на сасвим другом основу. Мисао њег(>ва састајала се у том, да ће постепеном рашћењем и развитком светлога царства истине, служење пзбраних носилаца њених мало по мало ишчезнути и ирестати. Али да ово не може бити, и даље, што изједначавајуће тежње века нису у стању увинути свештенства, лако се је уверити о овом из следећпх обзира: а) Пошто се

човек рађа без сваког уро^еног познавања о Вогу, премда и са умном и иравственом органнзацијом те врсте,, која је дивно примењена ка примању ове истине, да он неуморно тражи у поучавању божанствену истину; в). Пошто је човек суштаство несавршено и грешно и не престаје бити таковим у овом земаљском животу, то он постојано тежи и тежиће за спољашњим руководством к светости; с). Докле год садашњи одношај међу царствима природе и благодати постоји непромењивим, п човек продужава да тежи к спасењу кроз искупљење Исуса Христа, нико до свршетка века неће бити у стању да дође к Богу и не ће достнгнути спасења својнм властитим силама, без правога и нндиректнога деловања на његово срце од стране божанствене благодати. За истиннто просвећене и добре људе, говоре даље, нема нужде у пастиру, који је нуждан само за незналице, блуднике и безбожнике: само срце је добротворног човека његов храм, савест његова — свештеник. Али изражај овај пушта из видо ту важну чињеиицу, да је човек суштасгво задружно да се живот његов, како телесни, тако и духовни, налази у тесној свези са животом друштва или народа, којему он припада, а по томе и са животом свега човечанства; да је његово сопствено усавршење тесно скопчано са усавршењем других људн, и да нико не може сам завладати савршеном пстином. Сваки тежи к помоћн свога ближњег, којему јС ј можда, дато више познавања о духовним стварима. Такав природни пут, назначен је човеку за достижење истине и за раширење своје сопствене ефере познавања, на име, кроз помоћ и саучишће ближњих, при чему истина прелази од једнога к другому, кад када концентри-