Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 128

Б -Х. ИСТОЧНИК

Св. 4

опет сакрити од очију ваших свет истине 1 ) Д Ходан тлгк т в-кстћ, кал1№ идетк , незна, гата он жели, шта чини, за чим тежи, Донд*же св'ктк (шат(, в'кр8ите во св-ктн, да сћшов« св^кта в^дсте Журите, да укорените у свом срцу Моје поуке, да би вам увек можно било оправљати сс са Мојим учењем и учинити се светим и Богоугоднима 2 ) Овај говор можно је назвати скраћењем оног опширног говора, којим се Исус Христос праштао са Својим ученицима после тајне вечере. Исто тако као и тамо, Он навешћава овде приближавање Своје славе; открива неопходност Својих сградања и смрти; показује дужности Својих последоватеља; и за жалости, какве ће походити ученике Његове, обећава им славу код Оца. До тада свака реч Шегова испуњена беше високе и силне љубави Важност надахнућа, као да је још блажила болове срца. Но одмах из круга Вожанствених размишљања прелази у круг човечјих осећањГЈ. Божанствена душа узнемирила се од представе тешких мучења: она вапије к Богу, — и молитвени вапај њен, изазива глас из другога света. Како је живо сликање моћи од речи Исусових! Проникнут за тим чуством сопственог достојанства, Он свршава реч Своју тоном одлучног убеЈјења, помешанога са неком дирљивошћу. У овом говору, види се дух Исуса готово у свима његовим положајима. Изрази су му јаки и кратки: много је можно изнаћи за његово тумачење, но Фарисеји и књижевници Јудејаца вођеслепих — по смрти Спаситеља заиста положише највеће препреке просвети њиховом хришћанском вером. Слушајући о неопходности обредног закона, о оправдању делима његовим. о насљедном свом праву на благост Божју, они су задржали Израиљл од Месије. Садашње стање Јудејаца показује, каква дубока тама сујеверја и незнања лежи над њима. Јов. 12, 20—36,

нигда мисли неће бити осетљивпје и знаменитије, у којем бнло другом виду. У опште (примећујемо на завршетку. у говорима Исуса Христа, сачуваним од •Јеванђелиста Јована, превлађују два различна својства —- духовност , зависећи од ума, који све обухваћа, и љубав , истичући из дубоко-нежнога срца. Свако од ових својстава, утнче на душу особитим начином. Прво поражава и саопштава јој неку непобедиву наклоност ка важним размишљањима; последње дира и улива у душу нежна осећања. У првом случају принуђон си, да мислиш о својој судби, о свом назначењу, и не видиш краја својим мислима; у последњем испнтујеш наизменце то осећања наде — скромне, то осећања жалости — утешне, и не ћеш да иза^еш из овога пололожаја. На тај начин, при читању говора Спаситеља, васпитачприродедушичовечјој може стећи искусна познавања о снлама њеним и стпнитом њиховом управљању, побеђене несрећама — да поцрпи најмилије утехе и сваки у опште човек, да се поучи нстннн и љубавп. Сад обратимо пажњу на В. Одногиаје Св. Јована ка ирсдметима, изложеним у његовом Јеванђељу, и одвисна од свих одношаја својства у начину израза. Као учепик. и уз то као љубазни ученик Исуса Христа, Јован је без сваке сумње био, прво, у таковпм одногаајима према свом Јеванђељу, у каковима је, дужан да буде Богодухновени Апостол ка правнлу вере, које је од њега нацртано; друго, у каквима сретни безпримерним дружењем човек може да се односи ка стварима, које састављају предмет најбољих и најважнијих његових успомена. 1.) Као Аиостол Исуса Христа, и дакле као учитељ откривене од ГБега