Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 5

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 185

опаметио се и под старост био је тако кропак и добар, да му равна ни пре ни после није било. Како су се пре бојали њега људи, као страшила, као утворе какве и мрзили су га; тако за тим, кад се догодила с њим та промена, љубили су га као рођеног оца. А то се догодило ево како: Мужици су за спахију пасли стадо, возили му сено, снопље, дрна, и ђубре. Колико је чија марва и стока могла, толнко је свакн и радио. Но ево ти једанпут, разаслао спахија по селима своје бирове ради робије, да се вози ђубре. Дошли бирови и говоре: Господин спахија одлази у купатила (илиџе) да се лечи и жели, да је до његовог полазка сво ђубре на угарницама. Ко вози, — рачунаће му се у дан робнје н осим тога за сваки воз — по стакленце ракије". Во.зити је сваки морао, јер спахииска заповест није шала^ а овде још по стакленце ракнјо, за којом је наш на])од и сад све још лаком! Претисли мужици сложно око \)убрета, из све снаге сваки је радио, од зоре до мркле ноћи, да зареже на рабош по више само возова, па дакле и стакленцета. Кад су радп.у свршили, спахија учини сам сваком рачун, и показало се, да је једнима пошло је за руком да однесу по дванајст пута. Добро, но шта је даље било ? било је даље сасвим рђаво. Спахија је заповедио, да се ником не да ракије, скупио је мужике к себи и рекао им је овако: „Но, ето видите, децо! До данашњег дана возилисте једва четири воза на даи, а ја сам вам рачунао то за дан робије. Ви сте ме обмањавалп! Кад сте могли данас одвућп дванај'ст возова, то дакле тако можете увек радити. Зато од данашњег броја, рачунаћу вам дан робије, — дванај ст возова — ни више ни мање". —- Тако је било затнм и при

жетви. Кад пред вече почињу везивати снопље, економ са десечаркма обиђе сво поље и мери снопове бичем. Ако је само који сноц мањн, — зграби га, откине уже, — метне два у један и везуј ионово. А нестане ли два, три снопа у пол>у, до 6. десетина ишао је род забадава: дан у робију није се рачунао, Народ се није смео жалити. — бојао се; с тога су све подносили, аргатовали п трпнли. Никола. Како се пак то догодило, да он, спахија, такав зао, као што велпш, постаде добар и милостив? Оиц<рри](>.. Све је то божија воља, мој сннко! У осталом, можда он сам и није био такав злођа, него био је код њега управитељ буба, који га је подбадао, на све измишљотине. Кад је он ослепио и почео живити код спахије на милост и немилост, без службе, — народу је бнло лакше. Пикола. Други је управитељ ваљда био бољи, шта лир Он /Јсрријв. Господ га је сам умудрио да се поправи. Богат је био наш спахија, врло богат, и децом га Бог благословио, али та деца код њих не одрастоше. Роди се дете, јако, здраво, но чим само ступи у пету годину, у једаниут напрасно умре, као косом покошено. Тако је умрло код њих десеторо деце и свако у петој години. Колнко покојппца — спахиница — није туговала, колико је раздала новаца сиромасима и убогим, на цркве и манастире, — нншта није помогло. Кад је умрло десего дете, пет година после овога, већ нпје деце било у њих. Оде на гробље, заповеди да се отвори камени гроб, отвори сандуке, плаче над њима, бије се у прса до мрака. Мрско им је било већ сво имање, — и заиста, нашто човеку све то, кад нема ни једног детета? Алн ево ти јед-