Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 208

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 6

Још од старих времена, сине мој, били су људи милостиви и чисти пред Богом, који су добили од Бога такову благодат, да су видили јасно не само садашње, земаљско, него још у животу, на овом свету, узнели се душом својом више земље и гледали су дела загробног света. Такова је јасновида и Ана. — Ана је видшн, живила све у Богу, у молитви, у добрим делима милосрђа и учешћа, и она је у истини била „не от г к лирд «го," јер је свет наш, свет зао, дукав, нечист^ грешан. Она се појавила овде само на кратко време, да покаже другима, како да живе праведно, богоугодно. С тога пак престаје сад њен земаљски живот и одлази у истиниту, праву своју иебесну отаџбину, к чистим и светим душама; но дотле, док не отиде, говориће нам о пебесном животу, да покајавши се отпочиемо сасвим други живот, ако хоћемо да добнјемо спасење. — Ви сте већ били код ње, господин попо? — Био сам, она је казала да ме позову к њој, чим је занемогла, с почетка, и молила ме је да не одлазим од ње. Ја сам био тамо четири даиа, али више ие могох издржати њеног говора: ко год је слушао, није се могао уздржати од плача. — А шта је она говорила ? — У први дан, чнм је пала у тај свој сан, казала је да јој дозову оца и матер и све слуге дворјане и рекла им је, да ће за цело умрети, али да нико за њом не плаче, јер она одлази у таково место, где ,нема ни зла ни жалости, но живе све хришћански, у молитвамо, у љубави и у добрим и светим делима. Јединог само Гусаковског нпје пустила к себи, и кад је овај дошао једаипут из љубопитства к вратима, да чује шта го-

вори, она задрхтавши, јецала је, јер отпочеше грчеви у рукама и ногама и по свом телу. Кад је запитасмо, шта је с њом, одговорила је: Онде за вратима стоји Гусаковски, кажите му да се удали. Он је — душа мрачна и нечиста, ја не могу подносити његово присуство и отуда су ми ови грчеви". Ми отворисмо врата и видесмо — заиста Гусаковски, — казасмо му да се више не показује. Он се поче смејати и отиде гњеван, а ми се вратисмо у собу. видимо: опет се умирила, лежи као мртва, бледа — пребледа, руке скрштене на грудима, очи затворене. — Јеси ли ти, оче Андрија? рече. Хвала ти, што до^е да ме походиш! А затим слузи Тимотију: „Дођи биже, Тимо, ти си верни мој слуга, пријатељ и брат мили! Не плачи, зашто плачеш ? Зашто сви плачете? — II ти зар, оче Андрија, нлачеш ? Ја не могох проговорити ни речи, сузе ме гуше, обузе ми душу жалост неизмерна! Исплакавши се до воље, дођем к себи и рекох: „Како за вама не би плакали, Ана, — госпођо наша мила! Када сте тако болесни ? Сви вас тако волемо; душа против воље јадикује п ту жн!" — Не зови ме ни госиођом, рече, то су земаљске речи, Тамо, куд сад идем, нема такових речи. Један је Бог —- Господ свега света, а ми смо сви браћа и сестре, и ја, видиш, говорим теби „ти". — И она је све тако, запитав, са затвореним очпма говорила? — Све, докле је год у том сну, одговори ми попа, увек је имала очи затворене, но видила је сваког, ко је к њој дошао, све је иознала, свакоме је по нешто рекла. ТПта више давалисмо јој књиге и запечаћена писма и она нх је