Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр 340

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9

ПИСМА ИЗ ТАВНИЦЕ. Пише својему куму Д. К., богослову: Ненад. (Наставак).

в) Побожност и молитва. Вј е ру у Бога, љубвв према Нзему и ближљијем, засвједочава печат побожности. Ко нема вјере ни страха божијега у срцу своме; ко не љубн Бога и ближњега, тачнијем вршењем божјих зановијести: нема нп печата побожности, и обратно: ко се не обучава у побожности, свједочи, да нема ни вјере, ни љубавн, нити наде. А ко нема: вјере, љубави и наде, живи само тпјелом без духа; живи еамо за овај свијет. И. као гато се восак топи од врућине ватре, тако га нестаје испред божјега лица; као дим исчезава; јер тијело умире с онијем што је свјетско, видљиво и пропадљиво; а ко то има, тај живи вјечно. „Велика је тајна побожности" 1 ) — рекао је св. апостол Павао: Побожност, као врлина и печат хришћанске вјере, љубави и наде, без разлике је потребна свакоме хришћанпну; јер се у њој најбоље огледа карактер науке божјега Сина, нашега Спаса Исуса Христа. Јер је Он, који је свијету своју науку, по вољи Оца. небеснога, открпо, свакад на себи имао јасан печат — знак побожности, било у науци, било у молитви, било у онхођењу с људима, било у самоћи. Шта више, Он је био побожно расположен и онда, кад су Га непријатељи Његове св. науке, а за грјехове цијелога свијета, на крст разапињали, и, у својој побожности н мирноћи духа, трпећи најгрозннје муке — молио свога Оца небеснога, да им опрости, јер чине по незнању 2 ). Па кад се побожност тражи од сваког хришћанина као пошљедоватеља Христове науке, то онда у коликој ли се мјери она изнуђавати има од свештеника, који је овлашћен и позван да и друге учи јеванђелској науци и да им у свему служи за углед? Јер много навлаче примјери (УегБа с1осеп1;, ехетр!а 1:гаћш){; — ријечи уче, примјери навлаче), без обзира на каквоћу, и простијех људи просте п неуке људе, а камо ли примјери свештеника, који, као што народ вели: „држе свето еванђелије" у рукама, који су, на име 110 звању п положају свакад у очима народа? ') I. Тим. Ш, 6. Лука XXII, 84.; срав. Рим. XV, 3. ; Псл. 1 јХ 1 Х, 9.; Мат. XXVI, 39.

Ако свештеник, који учи људе п предаје им тајне кроз свештене радње, ради њихова оправдања и спасења, није скроз проникнут побожношИу у свему што ради и свакад на свакоме мјесту, то како ће моћи захтијевати од повјеренијех му људи, као апостол Павао, чији је нашљедник сваки свештеник и чији треба да буде. „Угледајте се на мене, браћо" ? 3 ). Како ће, на име, научитп људе да буду чобожни. ноштени, п добри онај, који за то, што је добио свештенство, односно већи степен у црквеној служби или кроз неке махннацпје или помоћу нечије протекције — миели да смије гријешити, па се надме ? Може ли дакле такови, који тијем показује човјекољубље божије за узрок својих гријехова, као што обично и говоре они, који немају побожности па жпвот свој немарно проводе 4 ), бити од користи људима? Није ли такав дошао међу људе, као што вук долази међу овце, не на корист него на штету божије цркве? И није ли се очито одрекао Бога сваки, који нема побожности? јер је побожност пошљедица божијега страха у срцу, а страх долазп кроз вјеру, јер ко не вјерује, он се и не боји; дакле: не живи псбожно. Шта мислиш, да ли ће се ко наћи д'а се угледа на таковог свештеника, ако се који, на жалост, нађе, и какве су пошљедице таког угледања? Дабогме, биће их више који ће му подражавати, чинећи све, и још впше, шта н он чинп. Јер већ многи говоре и у нас (што се не давно није могло међу нама чути), што си и тп могао кад чути- „кад то и то чини калуђер. (Амо, гдје још није етигла организација нарохија, амо на крају, пароси су Калуђери!) или поп свјештеник, — који држи у рукама еванђелије, чинићу и ја; бели, ни мене Бог неће убити мимо њега! и — А пошљедице тога безумл>а сносе дотични као да оне од природе долазе. Тешко ономе свештенику, у чијој парохији тако стану говорити на ева уста безумни људи, који су, остављани увијек без поучења, без духовне

8 ) Филин. III, 17.; IV, 9.; ср. I. Кор. IV, 10.; 1.; 1

Сол. У, 6.

4 ) О свешт. кеб . IV, Јов. Злат. гл. 1. Срп. нрев. Јов. Петр. Нови Сад 1894.