Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 10

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 895

И сад елушам ту бесједу свету, Није санак, него јава драга, Па још гледам ону пусту сјету, Да јој с дица обара се блага! . . . Зар си ти жељо, мајчице моја, Богу ми хвала! Још трептп усна медена твоја? Зар си ме звала"? . . ■ Гледам Тебе као оног' пута Када с твога кренуо сам крила Тако си ми исто забринута За свог синка моја мајко била! .. . Гледаш мило још дубоко гледаш За мном, моја милена старице, Све ми нешто у зкивоту предаш, Ну, низ лице двије ти сузице. Што је мајко, миљенице моја, Још си жива, Богу на свем хвала Н'јесу мрмер слатка уста твоја, Зашто еп ме преко санка звала? — Остај збогом моје драго д'јете Иде часак, ваља мајци мр'јети, Ал' послушај ове жеље свете, Да м'је лашње свијет прегорјети! Немам злата, да ти пружим сине, Родитељског' ево благослова, Па то благо никада негине, То је биће твојих соколова: —• Та си сирак, па те људи неће, Неће пјесме нити твога гласа,

Живот и дЈела Богдана Зимоњи&а, војводе херпеговачког. Са сликом. Написао Том. А. Братић, свеска. I, цијена 30 н. Госп. Братић обећава, да ће у П. свесци сасвијемопширније говорити о дјелима војводиним од 1864.—1879. јер је у том времену пао и онај познати Невесињско-Херцеговачки устанак, у коме је знатну улогу играо неустрашени војвода Зимоњић. Г. Братић црта нам родољубивог војводу живо, он о њему пише лаким слогом и описује га као узорног јунака. страдалца и особу чврсти љуцког карактера. Књижицу ту вриједно је

ЈБуди пазе које какве среће И паше ли сабљу око паса . . . Нзегуј пород, а среће нетражи, Теби дјеца јееу срећа прва, Њима синко, ону причу кажи, Малу причу од лава и црва . . . Подли људи незнају за Бога, Неће Бога, дома ни народа, Па порода од срдашца евога, Ту неможе бити до изрода . . . Теби дјеца јесу срећа прва, Подле среће у св'јету нетражи, Спомени се од лава и црва, А људима друго и некажи..." — Послушаћу храно моја, Те бесједе свете Што ромоне уста твоја, Мој најпрви св'јете! Живп мајко' и моли нам' Бога, Оетан' тужна овђе до далека Уз два сина, а уз оца мога, Старци јесте, ал' имате вјека! Оетан' мајко, синак тебе зове, Унучиће учи славит Бога, Славит Бога сред народа свога, Гани ми се на бееједе ове . . . . Лице ти се са зв јездицам' кр'јеси. А и ијесма, пек Ти име реси! . . . У Еорчули , дне 5. фебруара 1898.

2 ВИЈЕСТИ. прочшати и поради саме науке, да се види колико један ваљан муж може да учини и користи своме роду и онде, ђе је живот човјечији у опасности, с тога ову а и другу књигу, коју г. Братић намјерава издати, препоручујемо свакоме, да ее на њу код г, писца у Фојници (код Невесиња у Херцеговини претплати, Војвода Богдан Зимоњић превалио је преко себе 82 године живота љуцког, али је још крјепак, бистар и јаког љуцког састава имиозантна личност. Члановима и претплатницима српске књижевне задруге из Биограда, разаслане су ового-