Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 10

Б.-Х. ИСТОЧШГК

Стр. 367

г) Најпосле, ми смо дужни споменути о позиву од цркве у лицу вишнх цредставника њене јерархије. Ово је такођер, ма да и није прави, позив од Бога, који управља дедима своје цркве, и особито у таковим важним предметнма, као што је избор и постављање духовних вођа ради свога народа. Има одређепи поредак у дому Божијем, и он је тако установљен, да сваки пастир добија моћ и власт учеша, свештенодјејства и управљања од ГБега самога кроз прејемничко рукополагање епископско. Спољашњи позив цркве понавља собом, илп боље рећи, даје израз унутрашњем позиву Божијем. Ми имамо тврди основ ради вере за истинити иозив од цркве у самом писму (1 Тим. IV, 16; Ш, 15; V, 22; 2 Тим. 1, 6; Тит. 1, 5). Свакако, кад-што спољашњи позив не бива истинитим, ако је то учпњено журно и пристрасно (1 Тим. У, 21, 22), или у самољубљу; али ка % ји избор учињен с молитвом и чувством смерне одвисности од воље и намере Божије, ко а управља, то је тада у опште правилан,

Историја цркве служи као најбољи доказ истинитости црквеног позива; она нам представља безбројни ред добрих пастира — ревносних, љубазних, самопожртвованих. Прави служитељи цркве скоро су свагда заузимали положај, као тешко прплаго!ђен за њих, не само ради њиховог сопственог развитка, него и ради највећега блага других Бог сједињује добре људе с њиховим положајем, а њихов положај — с њима самима, и кад што најнепријатније услове и околности живота управља најбољим посљедицама. Што више расте број умних, добрих ц честитих служптеља цркве, тим је боље; ипак знамења свештенства мора се држати високо. Сад се често примећава површни, користољубиви, обични поглед на ову свету службу, неприродна брзина при ступању у свештенство и неопростива неправилност у самом начину сгунања, које води понижењу светостн и умањавању плодотворности пастирске службе. (Наставиће ее).

ЧЕТИРИ ПУТЕВОЂЕ ДОБРОМ ЖИВОТУ: СТРАХ ЕОЖИЈИ, МУДРОСТ, ТРЕЗВЕИОСТ И РАД. Поука газде ОнуФрија Грушкевића, унуку свом Николи Григоријеву.

(Наставак) Ликола. То је истина, ђубре је права сила у земљодјелству и ја сам о ^убрету читао добру књигу. Опуфрије. Да, Јјубре је, може се рећн, то исто у земљодјелству, што је душа у телу, и у књигама је све потанко описано из чега се састоји ђубре и како да га радиш. Ту ти треба не само једно марвннско ^убре нз штале и обора, него и све друго ^убре каквога год има у

газдинству као н. пр. ђубре пчелино, гар, смет, кости, перје, црева, крв, црканица, човечија поган. Све то треба да се скупља на своје место и да се помеша са овчијим и другим ђубретом, а по том да се све то изнесе у поље и донеће користи. Био је овде код нас мужик један врло сиромашан, по имену Трофим Бездомни; имао је само малу кућицу и јутро и по земље, и ипак је као пажљин човек сте-