Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 28

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1 и 2

оружје а из мале Прусије ницала је војска као из зем.ље. Француска је чинила напрезање — не далеко старо одушевљено, но напрезање остарилога, изнемоглога бесвјеснога човјека безуспјешно. Наполеон паде . . . појани се опет као метеор, но и опет се стропотта за свагда и т. д. Народ у Шпанији, народ у Русији, нпрод у Прусији, — бијаху за њега неодол»пва сила, којој његов геније подлеже. Пун туге и нпје могао ништа впше учпнити, но својим искуством да користи потомству, за то је изрекао ону чувену аксиаму: г Д-ржава је 'иеттобједнма Ј ако је и сам народ брани и (Димптрије Ђурић „Отачбнна" 187.") свез. за фебр. 255—256). С радњом г. г 1лурнћа нсцрпљепа је сва потреба војске на једноме маленоме терену земље, као што је Србија, и ми јој дајемо сву важност, и мсгли би се позвати на све старе јунаке као што бјеше један Ханибал, Цезар, Густав — Адофел, Фридрих Бонапарта, Мартнал Мориц саксонски, који рече г П.обједа војске лежи у ногама војника и . Но анархистп су јој изричио противни, но не по осјећању, већ по смјеровима т. ј. срушитаи иа живити' . На слпчно држање анархпста, мп ћемо за нас С})бе усвојити ону г. А. А. Кирчјева; ,,да за руски народ нису мо?у\\а она начела, која чак и ондје, гдје су ионикла, изумру Они тражс друге путеве: чисшо народне. Они одричу ирикалимљивање туђијех доктрина, ту-ђијех ооичаја. И гц.аво мисле. Они виде спас народа у П] авослављу, самодржављу, | народности. Каламљење туЈјппскијех доктрнна, пајвећа је народна несрећа; отуда : зло ако га у иароду има. Код иас Срба као п код браће Руса, треба да нам буде све п сва Бнблнја, псалтпр н остала релпгнозна светпња, а не Ренан и његово писање о Ис. Христу. Православље, Самодржавље и народност, чнниоцп су не-

помични и спасоносни: те ид°је држале су србинство и одржале у најкрнтичнијем добу: запис на буквп бјеше најсветијпм аманетом религлозним, па шта би тадај српству? Та вјерска, држављанска н народоносна челичност држи и свемцћну Русију у слави и моћи, давитн у сургун нихилисте и анархисте, које би Србија имала узети на око, пруженом гвозденом руком против нарупшоца вјерскога права и народне својине, ускраћуј^ћи непозванпма мјешање у унутарња питања цркве. Држава, ма која бпла у XIX впјеку, не треба да допугата у себи ма које фантасте, имрије и теорије, а без зазора да не гк,фе кораком у назадак и к извјесноме паду. „Тешрога итГатиг е! пог 1п нш^атнг" тако, а другчије нпје; али добром државе и ср 'ћом народном. Алн нама нпко не смпје стварати времена нн згоде на штету другога; јер то ни животнња пе чини. Нама су познати Ескимози барем из описа ако не из живота, па и код њих има реда а у Европи бајаги просвпјећени се људи дижу, да сруше, гато нису подигли и на то немају права, до револуционернога; све срушитп,уништити. Рекли смо о православљу своју рнјеч, о самодржављу п о народностп а то су и највећа три идеала, три најбитнија услова за опстапак и напредак народа! Вез вјере се ннгата не ствара; без властп се ипшта не може, без патриотисма се нпгата не постизава. Ево збиља трн велпке истине. Гсворећп у овом правцу, г. Кирјев је усппо казати да „западњацп 1 ' у Руспји, нзрођени у нихплисте, могаху само да одјшч у, само да руше, али да ншнта пе стварају. Оци су идеалпсте, који нјерују у једну опгату човјечанску природу, у којој је свакн члан свој 1 -оспо,[,ар, и у којој мед и млијеко тече. И онп као и