Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 122

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4

помазке, он им баш у злу предњачи. Ракија га угрије, па разумије се, да немозве ћутати, те удри грди и псуј. Тако је и о свадби, о крштењу, погребу и о другим приликама. Народ се радо на господу угледа, па од ње све радо и прима. Како ће пјан да крсти како треба ? Зар се може на таког новог Хришћанина излити благодат св. Духа, а преко недостојног посредника? То ће бити јамачно јадан Хришћанин. И учитељ и свећеник су луди, па по оној „Еггаге ћитапит ез1;", морају имати и они својих мана. Али њима су се повјерили други, па они морају, да се што више усаврше, да изгладе своје мане, да не би штетно утицале на оне, за које се брину. Свећеник треба да приправи дјецу до школе, и ако се то са свијем не моасе, јер школа може највише младом, непоквареном срцу користити. Ваљан свећеник треба да је миран, праведан несебичан, озбиљан а на све побоасан. Има на жалост свећеника таких, да се не треба чудити, што их нико не поштује. У нас има свећеника, који својим понашањем показују, да су, не ћемо да речемо атеисти, равнодушни (индиФерентни) према својој вјери, а што јој служе, чине с тога, јер држе вјеру за занат, што вјера не смије бити. Има их, који шире књиге противне моралу, противне и самом Богу. Познајем једног, и то угледнијед, свећенпка у Босни, који јавно нуди и растурује Пелагићеве „Учитеље". То је истина као што је Бог. За овај пут и ради наше и ради његове срамоте не ћемо му име широм публици да откријемо, јер се надамо, да ће се тога проћи. Мјесто оног појаса треба такоме дати личину, да се објеси! Има их и таких, гдје има на селу црква, па и у граду, он се је опио, па не може да служи*). Може ли тај, да захтијева од других какву побожност, кад је он сам нема. Како не ће нестајати побожности код таких слугу Божјих ? Зар не ће свакоме све омрзнути. Докле може неваљао свећеник, да дотјера своје парохијане, казује нам један примјер, што се је догодило лани. У једном селу код Крижеваца у Хрватској, гдје бијаше неки неваљани свећеник. Он се завади са свима својнм парохијанпма. Кад овима досали, одреде, да пријеђу сви у унију, што збиља и учине. Духовна власт на то пошаље бољег свећеника, те се народ поче *) Такви су у маљини. Уред.

враћати у своју прадједовску вјеру и данас је опет село све православно. — П1то се овако гдјегдје догађа, свакако биће томе узрок свећеник, који није за тај чин. Ко у нашој домовини учи за свећеника ? То су у првом реду свећенички синови и — сиромашки, који мисле, да ће тако најлакше доћи до хљеба. Ми смо пријатељи сиротиње, те немамо нигата против тога, што и она иде, да буде ученик Христов. Но морамо рећи, а то је ради угледа православне вјере и и њезина опстанка, да није сваки свећенички син и сирома за свећеника. Нека само они ступају у тај тешки и велики чин, који су за то. Нека се већ свећеници окане средовјечног обичаја, да им синови морају бити оно, што су и они. То не може данас бити ни у занатима, а камо ли у томе чину, ако се хоће, да се чини како треба. И опет велимо: ко је за свећеника нек и буде свећеник, ако није за то, Фала Богу, паметан ће човјек знати размислити, куда ће, а данас можеш куд год хоћеш. Може бити, да ће их се наћи, који ће зло тумачити то, што рекосмо. Но наша је савјрст чиста, па нпјесу нам потребити пароболе п алегорије, него изнијесмо истину у на јпрозаичнијем облику. Мислимо, да ће нам то сваки вјерни син св. православне цркве одобрити. Али то се не односи на све свећенике. Док се у неких блиста црвени појас и окрајци ресе, а мећу тијем немају каквих заслуга, други у најудал.енијем крају, у тишини пасе „овцм сбоа ". Па и ако се за њих овдје не зна, зна ће се тамо, кад изађу пред најправеднијег Суца. Тамо ће јамачно бити награђени! Од сваког се свећеника треба с правом тражити, да је прави пасшир стада. Ако речемо. да би могло још два пута или три пута више радити. Истина томе смета много што шта, а највише рђаво стање свећеника, но духовне се власти свуда брину, да се то већ једном уреди и поправи, а ми се надамо, да ће још већу енергију на то употребити. Остале потешкоће моћи ће се лако да свладају. Ми бисмо нешто предложили, а мислпмо, да не ће бити зла. По свој прилици, да су штовани читаоци чули, да је руско евећенство од свих у православљу најврједније. Нек нико не мисли, да је у њега Бог зна како добро стање. И оно још доста кубури. Али опет је тако вриједно, па подиже и уздржава читаве школе т.