Bosansko-Hercegovački Istočnik

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 121

да царује у срду нашем правда, мир и радост у Духу светом. а кад се разрвшимо од овога тела, то да управо уђемо у рај и са Хрисшом да будемо (Филиб. 1, 23). Дакле ево, браћо, каква молења садрже се у мало речи другога прошења молитве Господње : да прјндет г к царсткј« Твое ! Краће, друго прошење молитве Господње имаће оваково значење: „Оче наш Небески! Даруј нам, праведно и поштено поживежи на овоме свету (Тит. 2, 12) да се за

овај свети живот мозксио наслађавати како овде — на земљи са миром и спокојством савести и радошћу у Духу светом, тако да и у будућем свету добијемо царство Небеско." Тражимо , браћо, и усрдно молимо се Богу, да нам дарује — Царсшва Божјега и иравде Његове; тада ће нам се све ово, то јсст мир и радост у Духу светом, и царство Небеско заиста пружити, то јест даће нам се. Амин. ! (Наставиће ое.)

Како ћемо да повратимо (Нас Требало би да учитељи мало више пажње обрате поучавању у Христовој науци. Ми не ћемо да они занемаре друге предмете. Не дај Боже! Али истина је истина, осим неколицине, учитељи се мало брину о поучавању својих ученика у вјери. Не знамо, шта је томе прави узрок. Огријешили бисмо се, кад бисмо рекли, да ]е то с тога, што и учител. није тврд у вјери. Има их веома побожних, па ипак је успјех у вјерској науци веома слаб. Ми бисмо рекли, да је томе узрок, јер је неки оптерећен осталим предметима, или је лијен, да се впше потруди. Без вјерске је науке јадна свака школа, а особито основна. У томе се слажу сви паметни л.уди. Некима је у Францеској пошло за руком, да прије неколико година избаце вјерску науку из наставног плана. Какве су биле пошљедице тога, најбоље је осјетио сам народ, јер би више Карно-а као и он свршило, ше се је ове годџне вјерска наука отжеш увела у школе. Кад се дјеца добро одгоје у хришћанској вјери, послије ће то бити прави људи. С тога треба, да су учител,и побожни, да уче дјецу, нека љубе своју вјеру, нека их воде уредно у цркву. У опће, треба, да им служе као примјер у свему, да од њих постану прави хришћани. Кога учител.а не весели, кад му ученик постане добар човјек и паметан, па као такав знаће и свог доброг учитеља штовати. Савјестан учител. зна, шта треба да ради, да га нико и не опомиње. Но „у свакој пшеници има кукоља", па ни сви учител>и нијесу, какви би требали да буду. С тога има мјеста, гдје ђаке нема ко да води у цркву, па ни да пх посавјетује, да сами то учине. Духовне власти треба,

народу стару побожност. вак). да се ту побрину, а свјетске власти ће им радо припомоћи. Учитељ је просвјетиоц народни, па му мора у свачему ум просвјећивати. Кад буду учител>и ученике на првом мјесту у вјери поучавали, долазили с њима увијек у цркву и служили им као узор у побожности, тада ће мо се моћи надати, да ће мо добити интелигенцију, којој ће се народ моћи повјерити, да га води, јер ће знати, да га не ће никуд у странпутицу скренути. Нземачко је учитељство на првом мјесту учинило, те је њемачки народ данас : релативно најиросвјеЛенији народ на свијетау, али и који је међу најиобожнијима. Свештеници такође много могу, да раде о учвршћивању побожности у дјеце, а код одраслих имају за то највише прилике. Тек што се је дијете родило, свећеник је код њега при крштењу. Послије кад образуми, виђа свећеника често у кући, те га сматра као у пола укућанина. Сваки пут кад дође вриједан свећенпк своме парохијанину, поучиће га ма само с неколико ријечи. У сеоским је кућама ријеч паметна свећеника света. Ту је свак од најмањег до највећег пажл.иво слуша. И ако то није баш у градским кућама, ипак не треба свећеник никад да и ту пропусти поучити, па је ли добра ријеч, мораће се чути. Колико ли има свећеника, који чим дође особито на село, одмах сједе за сто, па пиј п једи, док не дође до врата. Мјесто да представи укућанима како се кућњи заштитник вријеђа, кад се слави крсно име по 2, 3 и по више дана, како се тиме руши кућа, како Бог ту не