Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 152

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 5

родио н одрастао у тесној н мрачној собици, он је заволео ту собицу, као што свп ми волемо своје рођено, ма да оно није лепо, и није добро, наиме за то, што је оно његово рођено и то је веК ушло у крв нашем галицко руском-народу. Ми ноказујемо на Немце и хвалимо их, чудимо се том, да су им собе и зграде простране, да свакн има у авлији бунар, уз кућу врт и др. Али то су насљедили и они од дедова и ирамдедова. Којим начином? Ево овим: кад су нас Татари убијали, арали и палили, — Немци су седилн на миру у својој земљи, живили као бубрех' у лоју, живили су и науживали се. Па и 200 година натраг, кад су Турци дошли под сам Беч, Немци их нису могли одбити, него је опет наш народ пролио крв своју зато, да Немцима буде мира и добра, Теби је добро пс знано како је тада пољски краљ Собјески био у тој В01НИ и сломио турску силу. А ко се борио над барјаком Собјескога? Наши Руси! Лако је сад Немцима, да се смеју нашем незнању, нашој сиротињи. лако је немачким досељеницима подизати и завоводитн добар ред у газдинству, кад нису познали татарску најезду, па и овај пут, кад су Турци захватили, један део Немачке земље, наша их је, славенска рука спасла од ропства, под ком смо ми страдали читаве векове. Никола. Али мени нпак није поњатно, зашто се и сад не стара наш народ да се подиже и напредује, кад су Татари већ. давно престали да нападају на наш крај, кад им је моћ на векове сломијена? Онуфрије. Татара је нестало, а навика је остала. До доласка татарске орде наш је народ био, чуј добро, разумнији, бољи и вреднији од Немаца; али за тнм нуждом, сиротињом, глађу, голотињом, грабљењем паљењем, што је поднео од Татара, уби-

јена му је воља к раду; и то прелази с колена на колено и ево прешла је та воља, управо невоља и на наше поколење и живи у њему до данас. То се примећује не само у сељака п варошанина, него и у људи вишег звања. Рада, носла сви се ми бојимо и стидимо. Види, на пример, наше св штенике. Ко од њих има неколико синова, сваки ти се то труди да га протури за свештеника, ма да у свакога није за то глава, а такође и воља. Дати сина на занат, на трговину —- срамота је. Немац за такав стид и срамоту не зна: Немац, ма да је човек врло богат, једнога сина да за занатлију, другога за трговца, трећег, који је дар.жит, шнље на више науке, да би могао бити инџинир или чиновник или официр или свештнник Ниједан занат, ма какав рад, не држи се за срамоту. Ја сам то видио и знам. Нослали ме једанпут из уреда у град, да однесем неке папире великом неком чиновнику, а тај је био Немац, прави Немац. Тако дођем у град и одем у уираву, где је он био назорник, тек што сам помислио, код кога би се известио за њега, видим, иде ми на сусрет неки човек, на очима баш није лепо одевен, сикира му у руци, на њему кецеља, руке упрљане са Фарбом, — није ли то столар или други какав мајстор? — Молим вас, рекох, јели дома господин начелннк? — „Дома је", одговорн. — А како би могао код њега ући? — „Па ето, рече, ја сам, кога тражите." Ја готово нисам веровао, али он узе папире и поведе ме у кућу. Видим собе госпоцке, као што приличи таком господину, но он је прошао са мном кроз те собе и одвео ме је у неку столарску раДионнцу и тамо је сео да чита папире, што сам донео. Ја се чудим, — како је проста радионица: пањ за тесање, сикире, длета, бургије и сврдла, ■ шараФИ, астал;