Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 6

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 193

разума. Као хришћанин носиће га непрестаном проповеђу мира озго, чији је благослов исписан на његовом че.лу и чистога и узвшненога живота. Време, тпто му овде остаје, јест тако рећи, само дуг низ љубави, оне духовне љубави, што је испунеше закона и без које је знање и вера само звучан мета.д. Његова делотворна љубав испуњује му срце највећом унутарњом радошИу, што је може човек осетити; јер се он у свом животу на Бога угледа, који је љубав и својим сунцем обасјава и добре и зле 6 ). Он даје мир, који доноси свима људима без разлике, с.војим суседима као и странцима, својим непријатељима као и пријатељима. Он шта више осећа да с Богом ради, да му је Бог вођа и саветник, да му Бог врата отвара или затвара, да Бог дате снаге његовој речи и у њему шаље свету спасоносног весника. Душе, што примају мир, што им га носи, казују му како га Бог особитом љубављу љуби и одликује. Он се сад може нчдати, да ће једном засјати као на небу звезда, а ономе, који не изведе ниједну душу на пут правде, у део ће пасти само бледи одсјај азурног небеског свода 7 ). Од једног простог гра^анина и становника небеског царства, од једног слуге нижег степена, постаће он пријатељ божји 8 ), постаће деше божје , као што су ан^ели, с којима ће се потпуно у дан воскресења изједначити. §. 8. Благо прогнанима правде ради, јер је њихово царетво небеско. „ Ја сам миран, говораше" још псалмопевац, „али кад станем говорити у њих је рат" 9 ). Световњаци одбијају верне, што им мир носе. Они траже мира, блаженства у богатству, које им чини и прибавља Мат. 5. 45. — ') Дан. 12. 3. — 8 ) Јов,. 15. 15. — ®) Пс. 120. 7.

свако задовољство, у угађању својим страстима, услед којпх заборављају на своју унутрашњу невољу, присутност божју и последњи суд; у допадању пред светом, чиме заглушују глас савести с.воје. 1 ) Мисле ли они заиста, да овде налазе блаженство? Не. То не могу веровати, јер једно поколење довикује другом сујето над сујетама, све је то сујета и ништавило. Мир који им даје Бог преко деце своје, јест плод правде, а они љубе неправду. Или шта више неправда је њима овладала и они су њезино робље. Кад чује она да говори когод од ученика Христа Сиаситеља о савести и будућем суду, задршће и говорн на уста слуге свога: „Иди; а кад узимам, кад дозваћу те. а ). А кад неће миротворац да се уклони, плане тада у гневу и устаје свом силом на њега. Она је налик на невољника, кога је ујело бесно псето, који би да растргне лечника, и ако му спасоносна лека доноси. Је ли дакле верни несретан, када га гоне и кад самртна опасност прети ? Никако. Јер њему припада небеско царство. Како је ипак чудна реч твоја, Господе ! Твојим неустрашним исповедницима, што свету проповедају Твоје јеван^еље, те се излажу сваки час најгрознијем гонењу, немаш друга блага и среће да подариш, него оно, што си им обећао још при ступању њиховом у царство Твоје? Ти си јединородни син Божји, па ипак их сиромашно награ^ујеш и тако рећи тврдујеш с вјечним благом, над којим си Ти неограниченн господар? Но што ја кажем? Зар није ово царство, што треба да буде блаженство Твојих ученика, утеха страдалницима, богатство кроткима, засићење гладнима? Каква би сјајнија блага пожелети мох-ла на ломачи ова деца Адамова, што помреше у свом греху и које ') Лук. 6. 24-26. — г) Дел. ап. 24. 25