Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 6

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 203

је испочетка хтио, да му само казке, да више не ироповиједа, али му Фокс одговори: „знај, мој пријатељу, да ја не цризивам никад име Божје у лудо". Фоксово ти и упорство ражљуте судију, те га затвори на 6 мјесеци. Кад сазнадоше, да га никакав затвор не буни у проповиједи, по ново га позваше на суд. Мјесто да брани своје учење и одговара, он говораше, да заштити своју науку. Те су ријечи особиго с тога важне, што су биле повод, те се његови прозваше квекерима. Кад је Фокс довршио своју бесједу ријечима; „трепћите пред Божјом ријечп", тада неки судија рече с подсмијехом: „гле, тај трепеће!" ((Јиакег). Но то име секта узе за часно и разјасни, да су „квекерп" они. који трепћу пред Божјим величанством. У осталом квекери сами себе називају „исловпједницима свјетлости, Божјим народом, а најчешће — ,.друштвом другова". Кад је суд видио, да Фокса ни чим не може одвратити од приповиједи, одреди, дн га приме у војнике. Но по науци Фоксовој није ништа тако Богу мрско као војна. Он говораше: људима је прва дужност, да љубе своје ближње па и непријатеље, а у бици су дивље и сверепе звијери које пију крв своје браће. ,,Н1то ћу у војницима, говораше „кад сам и онако војник, само што никоме не задајем смртних рана". И поче с одушевл>ењем говорпти. На то га опет затворе у мрачну и ледену тамницу. Гдјекад су га толико шиблли, да једва остајаше жив, но он је то све подносио с благодарношћу, говорећ, да они тиме користе његовој души. Много пута од мучења не дисаше, али никад није клонуо духом. Инглеска се у брзо напуни његовим присталицама : сељаци, грађани, војници, свештеници жене, у опће л уди сваког пола, узраста и звања прцчаху квекерско учење. Многобројне се њихове опћине саставише у Уелсу, лајчестерском проФовству п по другим мјестима. Квекера се толико намножп, те морадоше одредити опћи скуп, да се на њему посавјетују о оснивању квекерсЕсог друштва. Тешко је иредставити, волпко је гонења и мука претрпјела та секта. Њих сјекоше, тукоше, затвараше у тамнице и мучише глађу, цредаваше на смрт, тргаше им косе, свезиваше им и руке и ноге, те их тако износигае на поље, остављајући их на жртву дивљим звјеровима, гладу и олуји. Но тако нечовјечно гхоступање свагда је секте ширпло, а ицје пх нпкад унппттавало, па

тако је и овдје било. Прије пристајаше уз Фокса само прости народ, но сад се секти придружише и из виших слојева, богати, образовани и с тиме се секта окрену на бол.е. Погледајмо, какве су им данас мисли и живот. До наших дана квекери су остали вјерни споменутој науци свога проповједника. „Друштво другова" не тражи од својих чланова никаквог исповиједања вјере. Они имају врло мало догмата, а управљају им синоди или митинзи. Најважнпје је вјеровање те секте, — да Свети Дух непосредно утиче на човјечју душу. То је учење и обиљежје те секте. Називи еу мјесеца и дана, по њихову мишљењу, незнабожачког поријекла и с тога „другови" умјесто да називају мјесеце и дане како се у опће зову: јануар, Фебруар . . . понедјељак, уторак .. , говоре : први мјесец другп мјесец . . ., први дан, други дан . . . При каквим расправама и тужбама квекери се никада пе обраћају суду. Према величини тужбе предају је, да је 2 или 3 сабргта, а каткада и више их расправе, али су увијек та лица из њихове секте. Ако се не покори суду оне тројице или више их, другови преносе дјело на митинг. Правда — је највећа врлина у квекера. Они вјерују један другоме од ријечи до ријечи, никад се не заклињу нити куну, чак и онда не ће да се закуну, кад их на то принуђују инглески закони. С тога су их вазда жестоко гонили. Па и снда њихове ријечи суд прима и у државним дјелима без заклетве. Као за свога проповједника, тако и данас они су заклети непријатељи рата. Њихове капеле, или боље да речемо мјеста, гдје се скупљају, немају никакве раскоши, осим што су им зидови веома окречени, те свјетлост удара човјеку у очи, осим тога имају у њима и клупе, на које сједа све не гледајућ на звање и богаство. У квекера нема никаквих обреда при бого. служењу, нема особитих молитава, које су дужнн сви заједно читатн, они немају постова, па чак ни нсповиједи. По што доказују, да је све старе снмволе уннштио нови закон, прнмају само духовно крштење, а причешће им је унутрашњи душевни чин без икаква видљивог знака. У квекера може све проповпједати, само ако осјећа, да је за то — мушко и женско, богато и сиромашно, учено и неучено. Кад су на збору, свак, прије но што почне говорити, пита се, да ли је у њему Свети Дух, а бива