Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 6

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 213

Ријечи папине бјеху иетините п јеванђелске. савајућој" римској католичкој цркви, и „коме она Захвалнх му од свег срца п опростисмо се, за- није мати, Бог му није отац." довол,нија с њиме него ли с потчињеннм му „АИкаШоПк". свештеницима, који увпјек трубе о „јединој спа- Превео с њемачког: □

Р а з н о.

Високопреосвећени митрополит призренски г. Дионисије у мало што није погинуо. Кад се је враћао с пута по епархији у Призрен, заустави се малко близу града. Пред њим бијаху отишли неки трговци. Кад је за тим Виеокопреосвећенн туда наишао, види трговце мртве и у мало те и њега не снађе иста судбина од турских жандара. али га брзи коњ срећно донесе у Призрен. Да ли су то бугарска или језуитска посла ? Може бити врло лако. Њ. Вис. црногорски кнез Никола посијетио је српско подворје у Москви. На уласку су га дочекали српски ђаци, а у храму архиепископ Дамјан, представник јерусалимског патријарха, настојатељи подворја: јерусалимскога, грчкога п српскога, (који га је и поздравио), и изванредно српско посланство, које је дошло било на крунисање. Послије тога било је благодарење за руски царски пар и двор, за оба српска владаоца и њпхову родбину, за св. синод и за митрополите : цетињског и биоградског. Кнез је добио на дар двије шсоне, а у књизи за поејетиоце написао: „30. маја 1896. год. на 15 дана до састанка с мојим драгим братом, крал.ем Србије, Александром. Дрногорски кнез Никола I. Досадашњи ректор богословскоучитељске школе у Призрену г. Иларион С. Весић. архииандрит, захвалио се је на томе високом звању и дошао у своје родно мјесто, Крушевац (Србија). Морамо жалити, што је, тако вриједан црквени просвјетни раденик оставио ту за нас врло важну српску школу; мора да су томе велики узроци. Г. Весић свршио је кијевску духовну академпју. Високопречасни господин Иларион као ректор те школе показао је истинско родол.убл.е настојећи, да његови ученици одговоре позиву, да сачувај у православну вјеру и пробуде српску свијест у Старосрбијанаца и Маћедонаца, у таком народу, у којем разне пронаганде вјерске и политичке увијек разапињу своје земке. Високопречасни г. архимандрит за вријеме управе бринуо се, колнко

је год могао за напредак те школе, привукао је л.убав својих ученика, тако да их се је толики број накупио, те није више било мјеста. Желимо високопречаеном господину здравља и среће, надајући се, да ће његова домовина знати процијенити његове заслуге, које је учинио за православље и Српство, а призренској богоеловији желимо, да дође управитељ као г. Весић што је био, па ће све добро бити. Високопречасни ће господин проелавитп 20. јулија о. г. у родноме мјесту 25.-годишњицу своје трудне патриотеке свештеничке службе, те му и ми од срца честитамо. Прославио и 50. годишњицу, али тада је славио као архијереј. Д1ногаА л'кта! Г. Андрија Ђ. ЕрцеговиЋ, Србин р. католик из Боке подиже православну цркву својпм земљацима у Галвеетону (Америка), а св. синод руекп издржава у њој свештеника и пјеваче. Чује се, да ће г. Ерцеговић подигнути и сриску школу. Руске новине јављају, да се бугарски кнез р. католик Фердинанд за свега свога бавл.ења при свечаности у Русији показао као тгравославни владар. Крстио се по православном обреду, вазда је прпсуствовао богослужењу, па шта више отишао је с оцем Јованом Кронштатским, којега у Русији врло штују, на колима у цркву и замолио га, да се помоли Богу за Русију и иравославље , при томе падајући више пута на кољена и најпослије одликовао оца Јована за ревност према православљу. Новине увјеравају, да је то све чинио с чиста срца. За спомен крунисања руског цара подигли С У У Русији разне заводе, друштва, школе и т д. Исто су тако у спомен тога дана разне цркве набавиле велика звона, но највеће је једно поклонио мушкоме манастиру св. Тројице код Кијева харковски трговац М. И. Барабаш. То је звоно тешко 1,200 пуда (1 пуд = 16*379 к§г.) а коштало је 25.000 рубаља (1 рубља = око