Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 7 и 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 273

може. Али питате, шта је то, што задовољава преко нузкне потребе нашег духа ? Чим можемо расвјетлити свој разум, мирити своје срце, охрабрити се и осоколити у својим одлукама, утјешити се у својим несрећама, надати се на будућност, ако хоћемо да се право разумијемо и један другоме добра желимо. Једино само религијом и величанственим откривањим, које нам је Свемогући саопћио преко једннородног сина свога Господа нашег Исуса Христа. У њој налазимо живот и потпуно задовољство; упућује нас праизвору свега бића и живота ; учи нас познавању оца небеског; управл,а наше чежње пријестолу вјечие свјетлости; назначује нам кршевити пут само" усавршавања као пут у нашу домовину, гђе ћемо ловоровим вјенцем овјенчани бити. И у садашњем стању, кад трпимо недостатке и оскудицу у свему и свачему, учи нас да поштујемо поредак мудре доброте Створител»еве, која се за нас стара; разрјешава нам загонетке, које нас иначе заплећу у противусловља, доводећи у свезу човјечавство с Божанством, свијет с небом ! И није само наука Христова, која нам наговјећшује ову везу него — што мртва ријеч не може — његов нам је живот непосредно преставла. Јер је он путовао међу живим као очевидни одсјев божанске величанствености: ЕФрбди вт* /ИА, н( в-крбет^к вт*. М/.\ но в г к прославшаго И ВИДАИ /ИА, ВИДИ Г Г Т К И0С/1ЛВШаГ0 Л1А. Сви ОНИ, који су га лично позиавали, те ијоле срца имали, и могли осјећати у себи и цијенити Бзегову небеску благост и божанство, говорили су, пошто бијаше на небо отишао: Жм вид'к\0/И'ћ. слав^ егч>, слакб мкш единороднаги' испоинк кллгодатк! и нстину. Да! Његов цио живот бијаше божански а дјела ра?умни производ науке његове. Саме поуке о божанском земаљском царству : „да су његова уређења заиста често чудновата и тајна, али при том истинита и мудра, да добродјетел, заиста често пута пати и многи се искушава, али покрај тога побјеђује и прима величанствене награде, да је смрт доброга додуше често скопчана с грозним околностима, али ипак је прелаз у веће блаженије биће — и ову науку налазимо у историји Христовој у исто доба тачно предочену и остварену. А да ова откривења божанска, на којима му остајемо вечито захвални, неће нигда заићи и изгубити

свој углед и своЈе утиске, за то се Је по старао, кад је на земљи основао царство божије, црквену заједницу, која све добре људе обвезује на поштовање свих светих и на заједничку тежњу на велико и вјечно. У крилу овога завјета ћемо сви наћи срества, која су нам потребна, да задовољимо преко нужне потребе нашег духа. Христос је дакле могао с правом рећи: Лз^к. 6С/ИК ^/Скк^к животнкш, јер као што животни хљеб помаже потреби тјела, тако исто и хљебац, који је с неба дошао, подпуно задовољава потреби наше душевне природе. И ова сличноет види се из дјеловања, која у нама произвађају онај земаљски и овај небески хљебац. Храном се развијају наше тјеиесне снаге и од врмена на вријеме појачавају и у исто доба осјећамо неко необично задовољство. А да задовољимо глад и жеђ, на то нас природа нука. Управ тако дјелује религија и заповјест Христова на наш дух. Она развија непрестано више снаге у човјеку, снаге, којим можемо мислити и радити о свему, што је велико и племенито, непрестано их поЈ *ачава и укрепљује. Наш разум расвјетљује и узвисује Христа, који му даје најплеменитији полет и узвишен смјер. Хришћенство нам не допушта у лијености и безбрижности проводити у сну овај живот или наше мишљење ограничити само на мален круг нашег грађанског сталежа, наших земаљских брига, наших раскошних задовољстава; побуђује нас на размишљање и претресање наЈ - виших људских послова; уздиже наш дух од видљивог до невидљивог, од пролазног до непролазног ; својски му препоручује највећи извор свега, што је истинито, лијепо и добро. Па пошто је уздигло наш дух, јача и узвисује истодобно моћи наше воље. Већ тежња на врлину јача је и живахнија, ако ју примамо, подсјећајући се на Бога, кога нам хришћанство открива, престављајући, да нам је пред очима, помишљајући на своје вјечно биће. Но да се у добродјетељи упражњавамо, стичемо више снаге, више храбрости преставама, које хришћанство храни у нама, осјећаЈ*има, на која нас одушевљава. А што испуњавате евоје дужности, потвр" ђујете своје достојанство у царству душа, што настојите, да се оплемените, радите о наЈ 'већем спасу свога живота, а што тежите потпуније