Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 274

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7 и 8

на добро, лицу се Божијем приближавате, сту- ће вам ишта на нут стати. Онима који побожно пате с Њиме у најтјешњу заједницу. А иод асиве, морају све ствари смјерати ономе, што окриљем Његове деснице немате се бојати, да је најбоље. (Скршиће се.)

М а У петнајести дан другога месеца иза изласка Јевреја из Египта послао им је Господ Бог први пут у Пустињи Син ову чудновату храну, којом су се имали хранити и којом су се хранили за време свога четрдесетогодишњега странствовања. То је била мана, која је добила своје име од јеврејске речи ман стога, што су Израиљћани тада, кад су први пут видели у пустињи на земљи „нешто ситно, као слана, ситно као иње на земл.и", говорили један другоме : ман ху, што је то ? јер нису знали, што је то. Тада им је Мојсије рекао; „То је хл>еб, што вам је Бог дао да једете". И од тада је у свих шест дана седмичних с јутрањом росом цела површина, на којој беше смештен јеврејски око, била покрита маном, која је наличила ситном округлом семену корнандра — малене бил.ке налик на оморику, а „изгледаше као бдолах," т. ј. смола, која цури из бдоле, особите врсте палме. У свом првобитном стању мана је имала укус теста, емешанога с медом ; а погаче из ње начињене имале еу укус као тесто печено на уљу. Ману су морали Израил.ци по заповести Божијој купити рано изјутра, јер се је она са изласком сунца, услед жеге сунчане, топила, и само у толикој мери, колко је нужно било да се сваки породични члан прехрани за један дан, наиме по један гомор (Излазак XI., 10 три мерице, около 6 Фунти пшенице — по блаж. Августину); јер што би преостало за сутра дан, покварило би се и не би се никако могло јести. У суботу, као свечани дан, није падала мана по пол.има, прем су неки од народа испочетка излазила да је купе и у те дане ; због тога је сваки Израилћанин, приучавајући се да уважава суботни одмор, имао шестога дана да накупи двоструку меру мане — за два дана, и само се у суботу мана није кварила, ма да је била скупл.ена из јутра једнога дана пре. Тако је изложена историја израиљске мане у књизи Излазак (XVI., 15.—36.) и Бројеви (11, 6.—9.).

Н 3). Већ је одавна доста расирострањено мишљење, као да израиљска мана није ништа друго, доли сићушан плод једне биљке. По науци учених путника, биљка та је — манонсни тамариск, врло обични игличасти грм, који се у Арапа зове ел-тарфа , те расте по свој Малој Азији, у Египту и у особитом изобиљу по долинама, равницама и пустињама Синајскога полуострва. Тамарисци се нарочито одликују тиме, што из њихових врло сочних граница у }уну и јулу, у опште после зимњих киша, цурн нека, налик на смолу из вишњева дрвета, шећерна, густа, смолава материја, која има својствени свој пријатна мирисПојави ове материје нарочито помаже сићушан неки зарезник (црвић), који евојом жаоком, као пчела, у пролеће пробуши горњу кору младих, врло нежних црвених гранчица тамарискових. На такав начин настала раница, која се простим оком не може видети, после кише се прошири и почне тајити; мало по мало па се начини капља, као капља росе. Капље те на ваздуху и ноћном хладу се поетепено згушњавају и очврсну; боја им је црвенкаста са жутим жилицама; но кад се поиздаље на њих гледи чини се човеку као да су се по дрвећу нанизала као снег бела зрнца слане, од којих су једна округла, а друга угласта и пљосната. Те ето капље називају се синајском маном. 1 ) Са изласко.м јужнога сунца манине капље на гранчицама тамарисковим почну се од жестине сунчаних зрака топити и као сузе цуре, беле као иње, на земљу и на иглице, што леже на корену. Почамши од месеца јуна (кадшто већ у мају) за време од 6—8 недеља у години долазе бедуини још до изласка сунца у шумицу тамарискову, простиру под тамарисцима поњаве и стресају управо на њих с гранчица маннна зрнца; а ако их скупљају са земл.е, тада их помоћу прекуивања у котлу ') Позната манина каша прави се од малених, свет" лих, мрких 8рна бил,ке, која спада у род трава обичнога маника, који се налази у барама, мочварама и јамама; она се обрађује највише у Шлеској и Пољској.