Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 314

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9

Пречаспом господину Крнети в пада религија и мор Презрен од свега и свакога — материјално извргнут највећој сиротињи одбране не имајући никакове ни од народа ни од своје власти — науком слабо уздигнут — животари јадно и кукавно, па зар је таковоме дато да буде вођа народњи и учитељ вјере љубави и побожности! „Весело срце кудјељу преде". (Ср. пос.) Заиста смијешни захтјеви од г. Крнете и његовијех једно мишљеника. Изгледа да је света наша вјера православна изгубила оно своје главно хришћанско обиљежје о љубави. „По том ће те се познати да сте моји ученици ако будете има.ди љубави ме^у собом". А гдје је напга љубав? У мјесто те љубави испуњава наше груди мржња, пакост, освета, злопамћење, оговарање, клеветање и какови још непороци! Зар није Твоја Пречасност дала јасна доказа о томе! Хотећи ствар поправити (може бити?) изишао си ти у „Српству" да твоју браћу прикажеш свијету као харамије, отмичаре и пуне гријеха. а не као драгу ти у Христу браћу! Ја са жалошћу признајем да смо ми сами криви нашој невољи, али за то само што имамо доста таковијех као што је и Твоја Пречасност, који изван заједнице свепггеничке траже другијех путова и покровитеља ! Ми имамо наш службени орган, па зашто не изађе који пут у њему на сриједу, зашто нас не позва и не поучи да чујемо Твоју мудру ријеч — али то у братском тону — а не да нас ти још брукаш и срамотиш и то изван границе наше отаџбине у Угарској ? Што је била цијељ овом Твом писању ? То би ја врло радо знао, а знам да би то врло радо знала и друга ми у Христу браћа, а и сви прави родо-

његову расправу „Зашто про\ у нашем народу." љуби који знају куда води ово — 5 ,кад обљутави со, шта ће бити с народом". Наше црквено-просвјетне прилике стоје заиста у чемерном стању и у великом растројству, али томе није баш само свештенство криво, јер оно нема одлучног гласа у тпм великим питањама. Његово је петрахиљ и требник у шаке, па у село — а о тим стварима бринуће се други који су за то дорасли! Зар се тако не мислн? Па шта је онда крив свештеник! Истина је да морал пропада и вјера да слаби, али зар ће моћи подићи морал на онај степен на ком треба да стоји онај, којему се већ унапријед одричесвака моралност и који се црта и описује као несрећа и морална пропалица? Или ће моћи такав човјек проповиједати слово Божије са успјехом, међу оним народом, ко]и њега исмијава, нрезире и подругује му се ? Дакле као што видиш, драги у Христу брате Крнета, није баш свештенство наше тедини и прави виновник тога зла и несреће нашега народа, и његове моралне и вјерске пропасти, него још неко и нешто друго! И све дотле док наше срп. православно свештенство не буде ослобо^ено туторства, и док оно не стане само на своје ноге, све дотле велим несмије и не може нико па ни сами госп. Крнета чинити њега одговорним за наше недаће и пропаст нашу вјерску и моралну. Војводски барјак носи наша тако названа интелигенција — то јест већином наш трговачки сталеж — и са пуним правом слободан сам рећи да и она на души својој носи велики дио оне одговорности — коју је г. Крнета навалио на сла-