Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 9

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 303

ћања извору сваке силе ; овде се зах^ева пробуђење хришћанскога смисла, који поставља ствари у њихове истините одношаје и који ученост цени мање, него ли „В*кр8, СПОСпНЈШествбел|8к> лнжовЈно" и која тежи ка благу човјештва. Карактер у ширем, смислу те речи, јесте добро васпитана воља. То је т; бс^ет/ј. Новога завета, наравствена сила и музкаство, које чине пастира способним „да трпи зло као добар војник Исуса Христа," слично ономе као тто је такова а^ет-ц древних грка била сила телесна, мужаство физичко . Пастир — мора се признати — већма је, него који год други, изложен искушењу да постане лицемером, да падне у некорисну сентимосталност или лажну црквеност, полагајући сво дело побожности у испуњавању незнатних, малих проиисивања црквенога устава, у опште у спољашњим Формама и обредима. По томе, њему је особито неопходно бринути се о томе, да може сачувати у потпуној сили своју добру вољу, своје наравствено мужаство; њему особито ваља да се стара сјединити ка својој вери и врлину (У1г(:и8), ту покретну силу, која даје могућност вери оживотворити своја висока и добра надахнућа, која концетрише све духовне силе на достижењу једне вишс цељи. Таковим начином, пастир је више него човек речи; он је дужан бити светим и слободним не на једној само катедри. Како често бива, да који држи себе руководитељем других у врлини, корисним радеником на њиви Христовој, у оно време како он на делу само говори или замишља о тој работи! Човек, који често проповеда, врло је склоњен мислити, да је говор дело, да су речи поступци. Истина, кадшто речи и могу имати значење поступака, но још чешће оне се јављају жалосном одменом добре практичке делатности; и размишљати велике мисли у згодној за то ирилици далеко није то, што је свршити дела милосрђа и добротворности са истинито Христовим духом пожртвовања самога себе. в.) Вастшање начела самоодрицања. Ап. Павле често говори о иеопходности за пастира својства амср^оаоигј. Реч ову тешко је тачно превести и ова садржи у себи мисао о оној душевној и наравственој цељини и темељитости, која је последица сталнога господарења над собом и пониче из истините-равнотеже духа ; то својство не допушта нп једној способноети, ни једној

жељи да узме превагу над другима и да показује над њима недопадљиви му утецај и, сврх свега тога, оно предпоставља у човеку победу над чулностима. Ап. Павле говори о себи: „Морим тјело своје и трудим да како сам другима проповедајући избачен не будем" (1. Кор. IX, 27). Тјело и дух једнако теже да господаре над природом човека; једно од тих начела мора бити подчињено другоме; и шта више после овога, како дух надјача, неопходно је стално стражарање, да задржи достигнуто победом. Једино спасење од свега што вуче ка злу, то је уздржавати се од подузећа злих дела. Наравствева је чистоћа амајлија пастира, помоћу које он пролази између мноштво зала и искушења, „она ништа не налази у њему". Цјеломудрије је услов мужанствене силе и тако што неопходно је за пастира, као што је скромност за жене. Шта више умишљено нарушење те наравствене чистоће, ирљавштина уображења, чини пастира недостојним својега сана. Св. Златоуст у свом делу „() свештенству" особито настоји на неопходности наравствене чистоће за пастира, показујући на важност његове службе, која је виша шта више од службе анђелске. Како велика треба да буде пажљивост ради очувања те чистоте духа, могуће је видети из примера некојих достојних пастира, који, на пр., шта више избегаваху читања оних књига, садржина којих може оскврнути миоао. Свакако, такова пажљивост може показивати на сазнање слабости, но у то исто време даје појам о изванредном духовном стражарење над собом тим достојним служитељима Христовим. 1Нта више код мухамеданаца позната је пословица, да 7 када се човек свим својим силама стара угодити Богу и већ више не тражи ни у чем задовољство за себе самога, да је то јавни знак, да је такав човек достигао своју зрелост. Из реченаго о самоодрицању, ипак не сљедује закључивати, да се тело мора оставити у немару или шта више у презрењу, јер већи део душевне дјелатности, а такођер и склоности, осећаја и расположења духа тесно су везане с телесном природом, и по овоме неопходно је брижљиво односити се ка добром стању тела. дстина, оно се мора забављати у подчињењу духа, но у то исто време забављати се здравим, таким, пригодним да буде оруђем духа; не сљедује исцрпити крајњим аскетизмом, баш као и