Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 304

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9

ослабити га неумореним радом. Здраво стање те.п и шта више спољашњи израз тога стања, баш као светао бодри правад духа, у његовим јаким и прекрасним спол>ашњим откривењима, јесу на равствене спле, које имају веће значење у пастирском делу. Јака нервна побуда, тиранија духа над телом, која карактерише живот сгрогпх аскета, јесте, без сумње, један од узрока мрачнога њпховога правца и превременитог њиховог краја. Начело самоодрицања је основ сваке хришћанске врлине и силе. Кад паства јасно види, да у њиховом пастиру станује дух, који може и жели жртвовати се свима, тта више самим животом ради Јеванђеља, ма да и неби било узрока, к таковом самоодрицању, изузимајући вежбања у свакидањем ношењу крста, које је Спаситељ заповедио Својим посљедоватељими. то ће се он учинити за њих јаком наравственом заштитом, јер, ко се одриче своје сопствене воље п преда се вол>и Божјој, тај је нашао вечни извор силе. Ма какво најнезнатније самопоЖртвовање са стране пастира стећиће му веће уважење међу паством, и овде може бити само једна опасност — понављати дјеловање ради стечене кроз њега похвале и власти. с.) Васаитање сталности карактера. Под тим својством разумева се не ограниченост или угњетавање природне слободе човека, које производи вештачку сгрогост. него само обуздавање лажних и прешних побуда, друкчије говорећи — навику чинити већма по строго замишљеним начелима, него по непосредној побуди. Сталност духа, који не губи лако своју равнотежу, контрола над чувствима без неприроднога угушпвања њиховог, спокојство п непоколебимост *ка рактера, неосетљивога према увредним побудама и неутученога зарад малих увреда, и ништавних ^жалошћења, — све те црте, без сумње, састав љају део апостолске представе о „важности" 1ли озбиљности пастирској. Сваки служител. Христов дужан је владати у нзвесном степену сном сталношћу духа за коју је Симон добио с д Господа назив Петра, — сваки је дужан нмати ону спокојну силу, на коју би се други могли ослонити. Пастиру ваља старати се да буде једним и истим у свако време, јер онај, који је постављен управљати Црквом Божјом, дужан је у почетку научити се управљати самим собом. Пему не приличи често да мења

планове евојих радова и производити покушаје на својим парохијанима, сјд приступајући к делу са жаром и маром, а сутра га остављајући • у његовом раду мора бити мирна једноликосг, правплно постојањ тво. Само такав начин рад1 осигураће пастиру поверење и принудиће паству осећати, да је он управо такав руководитељ, на којега се је могуће ослонити и поуздати. Но та пастирска важност не треба да буде вештачком важношћу. Чувство хумора или весела нарав — велиЕго је благо за човека, које служи као заштитно средство против притиска п угњетавања пастирског живота. Вегела нарав даје пастиру могућност да с лаким и веселим духом подноси смутње и горчине, које се догађају у животу. Пастир не сме бити одвише строг и самоодлучан, јер излпшна строгост одвраћа људе, хладни и умањава у њима жељу да се обраћају к њему за савете и поуке. „Тако да се свјетли ваше видјело пред људпма", рекао је Спаситељ апостолима и у лицу њпховом свима пастирима; а мсђу тим излншна уздржљивост и затвореност производе оно, да најсјајније врлине потамне и помраче се. Особито је достојна прикора притворна, покнзана важност, којом неки млади пастири хоће да предупреде свој узраст, трудећи се да изгледају више старима, него што су у самој ствари, и помоћу вештачког израза лица желећи јавити себи сасвим неприродни им вид строгости. Служитељ Христов дужан је носити на себи печат простога достојанственог лица, призванога навешћавати вечну истпну и помагати спасењу људи, — печат човека, који самим својим спољашњим видом учи људе истини. дужности, мирној и непомућеној племенотости намера. Кад кад се догоди видети младог свештеника који се држи у друштву с притвореном важношћу, вештачком и затегнутом строгошћу — својствима који никако не приличе његовом узрасту, често при путовањима, особито на жељезницама, може се доћи у додир са свештеницима, који имају строгп спољашњи вид и гледа да су усамљено од осталих путника, као да њих ништа не интересира, ништа не осећају, односећи се хладно, шта више према деци, очевидно, подражавајући лажним начином маниру, као да би приличила свештенику. Но тај лажни начин понашања, које подрива могућност свакога доброг утецаја, који би пастир потпуно законито и праведно могао показивати на дру-