Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 10

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 361

презвитер архијерејском дозволом у име архијереја обави) морала на дотичном мјесту доћи овакова белешка: „освећујући архијереј храм и улежући у престо честице св. моштију има пазити, да ли у антиминсу, који на тај престол доћи има, има или нема честица св. моштију; па ако има, онда треба архијереј тај антиминс са тог престола да уклони, а други антиминс, у ком нема св. моштију на иресто да метне и остави". — Па има ли такове, илп тој сличне белешке у „чину" томе? — Како рекох „архнјерејска службеника немам. те поуздано не знам-, но сумњаш, да је пма. А да је доиста и нема, — ево и доказа. У „Б.-Х. Источнику" за 1891. годину у св. 11. и 12 ој описао је „Један од нрисутнпх зборача светковпну „троношања" новосазидане срн. прав. цркве приједорске" (стр. 462—466) „зборач" тај био је свакако свештеник, те је био у олтару приликом „троношења" и пратио сав рад архијерејски; јер да није Зио у олтару, не би могао у „опису" своме ређати рад архијерејски. У том се опису наводи, да је сада блажено упокојени митрополит Ђорђе Николајевић дошав у Приједор п ушав у храм ступио и у олтар, те „прегледао св. антиминс" (стр. 464. ступац први око половине) Дакле: архијереј није донео собом неки просто освећени антиминс, у коме нема частцца св моштију, да га на престо цркве, коју ће осветпти. постави, него је на престо „троношаног" храма поставио

антиминс старе цркве, који је прво „прегледао". А како стара црква у Приедору не бијаше „троношана", то је на њеном престолу био и бити морао „тронисани" антимине. Дакле је архијереј у „троношаном" храму поставио на престо „тронисани" антиминс, што учинити не би могао ни смео, да у „чину" архијерејског освећења има горе речене, или њој сличне белешке и напомене. Још нешто. Антиминс без св. моштију није ништа друго него — „плаштаница"; Како је на антпминсу и на плаштаници један те исти образ „полагање Христово у гроб", то се они међу собом разликују само тиме, што у антиминсу има, а у плаштаници нема честица св^ моштију. А за то што су у антпминсу честице св. моштију, за то њега и освећује и осветити може само архијереј; а плаштаницу освећује и јереј, јер у њој св. моштију није. Кад би антнминс био и бити могао без св. моштпју, тада бн и њега — дозволом и благословом архијерејским — могао осветити и јереј. Престо —• по правплу — имао бп осветити и у њ св. моштп уложити сам архијереј ; но у оном случају, када се у престо неће ул^жити св. мошти, архпјереј може да повјери јереју и свећење самога престола; док право свећења антимпнса не може пренијети ни на кога, него га мора сам осветити, за то, што се у њега св. мошти уложити имају. ,е се).

Бесједа преосвећеног Амвроеија*) архнепископа харковеког на нреображење Господње.

0 испитивању сама себе У вјери. ЊкУимит! »к(. ицј,( ег'С( к-ћ к^р^, Гик8шлит(. Или м знн(Т( кк(, мкш Иш&гћ Х 'ј)И1ТО ."ћ кг клп, есгк; р^зк^ точш чн.тт-к н(н:кУгни 6(Т( (већ ако у чему нијесте ваљани) — 2. Кар. 13, 5—. Позната је хришћанска наука о испитивању сама себе у моралу. Она тражи, да се сваки од нас сваки дан шго је могуће чешће, а

; особито аечером нред паласком у псстељу, заппта; | какво је с Божјом помоћу даном добро учинио, коју је дужност испустио и шта је Богу згријешио. Јасно је, да је то морално непитивање врло важно. Оно нас брижљиво позива пред суд наше еавјести, хотећи сазнати, чега ће се више прикупити у нашем животу — добра нли зла; идем ли, ма и с трудом. управо своме моралном савршенству, илн блуднм по стрампутици гријеха и

*) Преоевећегш Лмвросије јесте један од највећих и најдаровитијих дааагањих ироповједника руских. Он устаје против лажне науке у својим босједама, из којих се види да добро познаје све о болести вјерних. Он је у ироиовиједима посве самосталан. Без икаквих увода ггриступа теми, а нигдје у нроповиједи не можемо наћи, да ма за длаку одступа на страну. Нема у њега лиричког изражавања. језик му је чист, реченице просте и логичне. (Пр. преводиочева.)