Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 380 Б.-Х.

Козарац испред мухамеданских кућа и џамија на којој се неколика млина налазе и у том велику им олакшицу чине, што могу у свако доба го дине мљети разно зкито. ГГутујући низ ту ријеку недалеко од моста њезиног уз цесту, налазе се трагови од старинске куле турске, која је озидата каменом србскеправославне цркве старинске из села Балта, још дек је обијест турска владала и тирјанство проводила над мукотрпним србско-православнпм народом; али гле! по божијем промислу и наредби наступише боља времена и да се изврши оно по србској Ићродној пјесми: „што је некад било наше, опет мора бити наше", те добротом високе владе, слогом србско-православног парохијалног народа уз то прплогом добровољним житеља парохије и »ситеља ноносне Босне и кршне Херцеговине, куии одбор црквени исту кулу, коју развалише, са придодатим материјалом доста лијепу са два звонпка цркву озидаше уз настојање никад незаборављеног садањег владиног савјетника Микулија и садашњег свештеника Гавре Стојановића, пароха исте цркве, на пространом земљишту покрај главног пута ниже града Козарца, која је угерашена п с нужним утварпма снабдјевепз, а 31. маја, 1887 год. освећена од митрополита Николајевића. Па том земљишту на ком је црква озидата, налази се једва познајући старински затрпани бунар, у ком су већ иструнуле кости давно изгинулих мученика калуђера, иролазећи кроз Козарац кјиећи милостињу за манастир од старог каиетана козарачког. Божија милост, допирући до њега молитве кроз сузе србинове и тешки вапај србског народа, изли се на народ и доиушти да се опет оно камење црквено што је у кулу било узидат.о, окади миомирним тамјаном, појући дивне свете православне божанственс пјесме, одајући свемогућем хвалу за лијепу утјеху молећи се за бољу наду свима православним србима. Е, да ли може то нијемо камење што је узидато у цркву проговорити, пошто је било свједок једном и чемерном животу што га јуначки срби оновремени у проклетој кули поднесоше од велики зулумћара и крвожедних тирјана капетана козарачки, патећи их свакојаким мукама, само да, се одрекну своје свете вјере прађедовске, али они вољедоше и иструнути у кули него то учинити, па да их цотомство проклиње.

Св. 10

Кад би пак окрено путем јужно од цркве, то би дошао ј село Аџимекић малу, у којој је све до задње буне постојала дрвена црквица, ђе се народ околни само неколика пута у годинп скупљао на молитву, па ни то народу није било слободно, дочим су њихове куће већином измјешате са мухамеданским, у евојој Еарварској јарости, изилазили би пред србе и дочекивали тукући их. Та дрвена црква била је начињена од брвана, које је с кољем и гужвама увезано а нокривач од широке, дугачке у шљеме урезате даске био, само је на саставцима морала бити по једна а поврх тога преко сви^у уз дуж дебело отесато дрво клинима приковато, да неби вјетрови поскидали. Врата од просте даске, багламе дрвене, така израда да оног времена није се смијело од турака употребити ни у цркви ни споља изван цркве ништа гвожђено, јер који би се то усудио учинити, био би објешен. Ето таква је била оног времена црква нашег чемерног народа у Босни већином, а можда по неђе и у Херцеговини. Премда је онда било чемерно етање не само народа србско-православног, већ још више свештенства, које је у том најопаснијем времену свој живот улагало одазивајући се својој дужности, утврђујући га да неклоне духом, трпећи од зликоваца велике и неописане биједе п невоље, а у том да неостане народ без пастира неки су од свештеника на парохији данашњој козарачкој у колико сам могао дознати, од свог оца свештенпка пароха исте парохпје, и мученички свој живот окончали, оеим биједа и зулума. Зато ћу овђе овом приликом и ако у кратко живот описати, како су свој живот свршили борећи се с крвопијама србским, а то су: I, поп Стево Вазмић, становао је у еелу Аџимекић малој таман оног времена кад је франиуз Наполеон освоио већи дио свијета а уз то некп дио Босне-Поуње и дошавши до освајајући патрије у г. Јеловцу и пола Козарепланине, којеима суданас осим историје, свједоки његови шанчеви Овај свештеник изучившиу манастиру Моштаници часловац и псалтир по рукоположењу свом дође на данашњу парохију козарачку. Неколике године иза рата Наполеонова послуживао је, али зли удес као многом србину спријечи даље живити, јер једном путујући кроз Козару на врх Мраковице, одаклен