Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 11

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 395

човека, било у чему да се покажу, јер та својства онп могу најлакше појмити н оценнтн. Свештеннк је дужан да се чува сваких погрешака у вођењу црквеног газдннства. Усрдно и једнако свршавање богослужења, брижљива пажња ка практичним обвезаностнма, спојеним са управљањем црквеним делима или с каквим год часним делом, особито кад дође имати новчане рачуне или уплате, — све то јача утецај постара на паству, откривајући његов високи карактер, његов наравствени извод, који неможе боље бнти потврђује и јача у умовима верних учење о нарав ственој дужности, часности и праведности. Ако ли се он вара и чини погрешке у тим, као што се види, незнатним етварима то ће народ, природно је, с тачке гледишта и разума, и Писма, закључити, да ће сличне заблуде и погрешке лако могуће бити и у предметпма неизмерно веће важности. Ми показујемо на та својства, која се захтевају од пастира, као на црте, које карактерпшу човека: и ако се он одликује тачношћу п сталношћу у свом домаћем животу и у појединим делима, то ће так$ исто и у својим одношајима према црквиУ питању, које расматрасмо, о одношају пастира ка својој роЈјеној породици, има једна особпто важна тачка, то је одговорност свештенпкова за духовно стање своје породнце. Чудновито је, да смо ми често више способни да проводимо хришћански жнвот у друштву н пред туђим људима, него ли код своје куће и пред овима, које љубпмо више свега. ЗашТо је то? Свештеник, свакојако, није дужан да чува своја религиозна блага нскључпво само за друштва н да их узима од своје рођене породице. Нпко не може бити светим на катедри п самољубпвим, раздраженим ц непрцјатним у посебном жнвоту.

У сваком случају мора се борити против показане наклоности — да се јавља добрим и светнм само по захтевању случаја и пред очима света, а не код куће и не у свако време. Свештеншс врло се често осећа потпуно убе^енпм (особито после проповеди вам своје парохије,) да је исцрпио сва средства, која му се налазе на расположењу, све напоре, да приведе људе ка царству небеском — људе, с којима се он, свакако никад више неће ни срести овде на земљп, па каква је вештина, какву одлучност по упоређењу са оним, што је он учинио за ту^е људе, шта више не за своју паству, он је дужан усилити се, да спасе душе своје сопствене породцце. Породица пастирева служи предметом особите пажње п критике од стране другатва; и за свакога пастира, несумњнво је много је боље подносити ту критику са потпуном великодушногаћу, него ли долазити од ње у забуну. Будући независним у својнм домаћим делима, пастир несме заборављати, да на његову породицу гледају, у неком смислу, као на породицу од угледа и примера, То га мора не само побудити да буде прост и благоразуман у својим домаћим делима, да избегава у свему крајности и да се свакако уздржи од раздражености гњева и другнх страсти таквога рода, него и да се користи указаном чињеницом, као средством да благотворно утнче на друштво, с цељи узвишавања у својој парохији умнога развпћа, васпитања добрих навикГи наклоности п осећаја, нарочито љубави ближњима и доброхотности. Религија у његовом дому треба у пстпни, а не спољашње само да господари над свима, да буде главним интересом живота; она је дужна да умекшава и блажи осећаје, да