Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 396

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 11

узвишава наравствену висину породице, у члановима њеним да Еаспита вољу, да помаже образовању истинито-хришћанског карактера, и да испуњава дом пастирев атмосфером. свете, безкорисне љубави. 2. 0 одношају пастира цркве ка светским уживањима и забавама. Опште правило. које одре^ује владање пастира цркве у одношају ка светским уживањима и забавама, може бити изражено овим начином: пастир је дужан да избегава сва она места и околности, где његов сан, достојанство или служба може бити предметом ку^ења и понижења. У одношају према том предмету, као и према свима другима, мора се узетп у пажњу начело правилно схваћене хришћанске слободе; пастир има тако исто право да се користи том слободом, као и сви други људи. Ипак има неке врсте и места уживања, где, ма да он и небп осећао за себе штете од посећивања њихових , његово присуство било би неумесним и донело би више зла, него ли добра. Пастир више но ико, дужан је сећати се речи Апостола „све ми је слободно, али није све на корист," и још: „нико да не гледа што је његово, него сваки да гледа, што је другога" (1. Кор. X, 23. и 24.). Ако ми будемо говорили о уживањима у опште, то без колебања можно је рећи, да је свет дужан да буде предметом научнога насла^авања тако исто, као и средством ради оживотворења наравственнх циљев;!. Свет, који св. Писмо заповеда избегзвати, није свет физички, који нас окружава, дивни Божји свет, приведен у биће по неограниченој благости Божјој. Речју РБеговом и од Самога Створитеља припознат дивним; није то и свет оних природних наклоностн обвезаности, зани-

мања, брига и радости; сред којих се ми ра^амо и дужни смо живети и радити; него је онај наравствени и духовни свет, она виша област наравственог живота и рада, у којој царује дух зла дух противљења Богу. Свет, каквога је створио Бог, дат је ради наше користи, но под оним сталним усдовом, да, користећи се благама света, неби заборављали Самога Даваоца блага. Много је у свету тако јавно предназначено за насладе, да је могуће казати, било би грешно шта више не користити се њима. Ко без задовољства слуша појање птица у рано пролеће, ко гледа разнолико преливање боја на цвећу при заласку сунчевом са мрачним, натуштеним лицем или ко није у стању оценити дивоте и лепоте живописних видова природе, која га окружава, више, но вол, који пасе траву на далеко од њега, тај не стоји у хармонији са благотворним и животворним циљевима природе и тешко би био сретан, шта више у Едему. ј, У св. Писму ништа се не говори за ипротивуживања,јер, ако природна тежња ка наслади припада броју уре^ених по= треба човечјега духа, који захтева за себе среће, како у вшпој, тако и у нижој области бића, — то забаве дужне су бити признате законима и сагласно с тим подчињене су извесним правилима. Свештеник може и не осећати потребе у њпма у оној мери, као његови парохијани; тим не мање хришћанство је не толико укупност правила владања, колико нов живот, виши идеал живота, религија љубави и слободнога избора, спојенога тиме, што је истинито, праведно и чисто. Чистоћа и уздржљивост јесу својства, неопходна у карактеру „дедевидела" (хришћана), и дах њихов