Bosansko-Hercegovački Istočnik

В.-Х. источшш

Стр. 43

другатва, у облпку захтенањп, која се садрже у велшсам освовним закоппма друштвеног н државнога жпвота. У нстиау, коме је повереио стараље о душама људским п ко ср запста трудп о прпво |сњу љу ш ка подчињењу иољи божјој, тај већ тим самим ради на најиећем делу побољшаи,а п узвншења друштвепоха живота. Но, поред тога, о;; свагсога друштвенога раденика захтенају се и прапи напори за нскорењ°ње друштвених зала, која се појаве, п свака наравствена реформа треба да иалазн у свештенику јаку помоћ себп, при згодиим случајевима шта вшпе са црквене катедре, њему ирплнчп да се корис/гн свакпм згодпим случајем за распрострањење и појачавање свога доброга утецаја на друштво. Нека се он не боји тога, што ће му се догоднти у овом нли другом општем делу радити заједно с људима, који нису сагласни с њнм у иогледима на релишју и цркву, илн који рапунају веру у друштвени ирогрес и социјалне науке својом једин- I ственом религијом. Заблудели самарјаиии, показавши милоср^е ближњему, постављен је више правовјернога, алм пеиилостивога и тврдокорнога левгата. Као духовни вођа своје иастве, свештеник је обвезан да носи н впше високу и тешку службу држави, него' његова паства, и при том таго, да би се у његовој друштвеној .делатностп савесно и јасио за све огледала оиа религиозна наравствена начела, која јепроповедати позван. Он је дужан да показује на примеру сопственог живота и делатности, да хришћаиство више, него све друго у култури човечјој, помаже највишем стању цивилизације, какова само може да буде достпгнута, и да оно у збиљи баш састав.ва ј

главпу основу у савремене истините цпвилизације. По тол!е, пастир не може битп хладан према друштвеннм мњењима, него напротнв његова ]е дужиост свакојако да се сгара утецати на правац пос.ведњега, бптп истннитом со.ву земље, подржаватп изворе оие спле, која даје п крепост какО свој држави, тако и поједпнпм лицима. Истина је, хрпшћанство ие-присваја себп права потпупога надзора пад друштвеним делима. Опо се јав.ва у свету пеодвпсном сплом и делује својпм особнгпм путем упоредо с другим друштвеипм снлама. По ово-ме н служптељ цркве дужан је да се задовољава са скромпом и триељивом делатношћу, не дозво.вавајући себи да охоло показује права својерелпгпје. Хришћаиство делујеизнутра као и с поља, јер, б^.з спора је, први корак његовог прогресивнога покрета у свету састојп се у привођењу поједнне душе илп поједине воље у подчнњење вол.и бозкјој, и тим путем оно добива новога раденика у делу иодчињења других душа 1Г Богу, делујући на тај начин, као споменути у јеваиЈјељу квасац, у друштву и у свом човечанству. Вера свештеникова у друштвени прогрес и наступање бољих времена, треба да се ослања на тврдом уверењуу непрестаном деловању у свету тајне, невпдљпве, свемогуће спле божје, .све управљајући сагласпо са истнном, добром п праведношћу. Нека он не заборавп, да је Вог једииа права спла у свету, која нрепбражава, н не дола.ш у очајање, кад под прптпском чнњенпца пада каква о,!, састављенпх учењацпма теорпја нрогреса. Вог се брпне вшие о торжасгву истпне п 'праведпости у свету, иего п^бољи од л.удп; п по овоме, ! вера у промисао божји треба да буде