Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 94

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 3

оштрије, да би со грјешници поразили страхом и пробудили од грјешног сна. Но када појединца оћеш да укориш за гријех, који је познат само теби и њему, у таком случају буди пажљив, да га у мјесто лијека горе не раниш. А за то нема бољег времена и угоднијег случаја, од тога, но кад ти он сам исповједи гријех; тада му можеш све говорити, само ласкаво и сажаљевајући, а никако с гњевом, зато, да би он познао да му ти то из л>убани говориш што искрено желиш да га спасеш. 6) Људима богатим а од впсока положаја немој да ласкаш. Ријечи Божје казуј, као посланик Божијп. 7) Чувај се да радп славе н хнале људске проповиједаш Слово Божије. Оно

је дато ради спасења људског и прослављања имена Божијег, на тај циљ нужно га је и проповиједати. 8) На узвишеном мјесту сједиш и пред свима стојиш: сви на тебе гледе и, шта радиш и шта гонориш, пазе. Учи нх добру и ријечју и примјером твојим, да чују из уста твојих корисну ријеч и виде начин живота твога. Показуј му пут и сам иди напријед. Чувај их, као стражар, и сам се чувај, казуј им вољу Божију, и сам је прије њих испуњавај. 9) Као што је пастпр дужан за дуље усрдно да се моли, тако и они за њега да чнне. („Вјесник српске цркве" 1897. п. м.

Проповијед XIX. недјеље ГТревео с њемачког М. П., б.

11.

(Свршетак.) с вишом снагом и мо!ш од наших књижевника

Фарисеји и књижевници били су међу Јудејима до тада, кад се Исус нојавио, у највећем угледу код свога народа. Они би јаху дотле дошли својим лицемјерством и својим строго претворним живљеткем, да су их сматрали као ступове државе п цркве. Они су уживалп тако знатну улогу, да је њихов глас за све важно, да су се њихови лзговори узимали слијено за свете истине. Да, они су мислшш, да је само на њиховој страни истина. И гле, сада се појави Исус од Наза])ета, и усуди се, да им се противи у многима тачкама и да разширује начела ко)а бијаху противна њиховим. Он се тата вшпе не бојаше, да открије њихово претварање, и да их сравни са окреченим гробовима, који су додуше с поља лијепн, али изнутра пуни трулежа и гада. И иокрај свега тога, (Јн је стекао велико повлађивање код тедног не баш незнатног дијела народа. Тамо и онамо глас но се почело говоритн: овај приповједа силније,

и фарисеја. И по нашем данашњем евангелију дошлоседотле да су га као у триумф у Јерусалим увелн и указали Му као очекиваном Месији царско достојанство, то су држали да Му се неможе опростити. Да еу у истини савјесни људи билп, требали су непристрасно истражпваги, да ли Он не заслужује то одликовање; они су се имали, ако су Га за таквог признавали, какав Он бијаше, сами себе одрећи и указати част Погу и истнни. Али то пм није допуштало њпхово частол.убље. Њнма је лежао на срцу само њнхов углед, њихова слава, коју недадоше да нм се умали преко тог љубимца народног. п Шта да чинимо? питаху се међу собом, овај човјек чини много знакова н чуда; и сав се свнјет сиегао око Њега. Ако Га дакле пустимо, то ће свп у Њега вјероватн и нама неће више дужно поштовање одавати." Та помисао била је довољна опомена за њих, да све примјену и да учине евс