Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 3

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 95

могуће вјештине оговарања и хуљења, с чиме би се могли надати да ће осрамотити углед Исусов и умањити његов позив Па како је то све узалудно било, најпослије они смислише да Га лпте живота. 1Бихово увријеђено частољублзе бијаше узроком, који их је склонио, да Исуса разапну. Али како? Је ли Тако частољубље, и јесу ли његове пошљедице може бити што нечувено? Јесмо ли може бити сада увјек и свугде спремни да непартаично признамо заслуге других, и тада кад сами себи при том углед помрчавамо? Јели чедност, јелп самоодрицање, које томе припада, међу нама врлина, која посвуда влада. Ах ми би се морали противити искуству, кад би се хтјели хвалити тиме Кодико пута чујемо, да је један на другог само с тога огорчен, јер он показује извјесна преимућства, која је мислио, да онај сам има. Каква се завист, каква злоба често порађа међу цијелим еснафима, у цијелим друштвима, кад се један покаже, којп бол>е радп од остчних I И та завист, то завидљиио надметање — каква жалосна дјества оно неирестано не произвођа. Зашто се често противимо ономе, који теж'и да само унапрједи добро. Зашто Га бједцмо тако преухитрено најнеплеменитијим и најсрамотнијим ндмјерама? Загато нам таЕго очевидно гракће срце од радости, ако се држп да се је негђе открила на њему голотиња, слабост и мана? Зашто задајемо себи толико труда да такве мане с брбљавим језиком разширимо? Зар није, често само због тога, јер му завидимо на штовању .и угледу, који је стекао својим поштењем, или иамјерава да још стече? Зар није зато, јер се бојимо да нас због њега не запоставе, не уваже и забораве? О, кад ' би многи имали довољно моћи у рукама, докле је не би довело њихово увриЈеђено частол>убље. До којих се ужаса, до којих нечовјечности неби дали њоме завести! Ми не признајемо, да радимс пз завидљива надметања, из завпсти, кад се противимо нашем ближњем и шкодимо његовом добром имену, и његовом упливу. Ми себи урачунавамо у заслугу можда, што против њега предузимамо. Па није ли то зашљепљење, с којим су се негда непријатељи Христови завели? Мишљаху ли да Богу чине услугу, када су < разапињали Исуса; када су се потрудили да освете своје увријеђено достојанство Бзеговом ирти.

Признајмо дакле: да се и други узрок, који Је Исуса на крст принио, јога увијек налази, д]'ествује још увјек на сличан начин, као гато је тада .дјествовао. Исто је тако и са трећим. То је на име било поврјеђено користољубље, што је подупрло смрт Исусову. III. Главарима ]'удејског народа, а нарочито | свегатеницпма не бјеше стало. само до тога, да уздрже своју част, свој углед, кад су радили о глави Исусовој. Не, и њихова је лакомост играла по српједи. Онп увиђаху добро, ако би се начела Исусова даље разширила, ако би се о жртвенику, о богослужбеним обредима и о свему, гато се на то односило, у опће тако мислило као што Он мисли, то би прн том патили и њихови доходци. Они се побојаше може бити, да ће се мало по мало доћи на миоао, као да цијело досадашње стање није више потребно^ ако духовна религија Исусова буде све више и впше угледа стицала. Једино се бијаху код оног стања добро осјећали, њихова корист најтачнпје је етајала у свези с њпме, и њихове све помнсли и жеље бпјаху управљене на повећавање њихове чулне среће, те изгледа да Га не би сматрали за свога непријатеља. кад се не би боЈ 'али, да има намјеру, раскинути то њпхово стање. Њихово корисгољубље је играло по сриједи, и нагнало их, да погазе науку Исусову, па не погаавшп им то за руком, гледалн су да се најпослије докопају Његове особе, и да Га лигае живота. То исто користољубље и та иста лакомост навела је само једног од ученика Ис.усових, да изда свога Господа, и да тиме подупре намјере његових непријатеља. Корнстољубље и лакомост било је дакле, што је принијело Исуса на крст. Но није ли још увијек користољубље и лакомост најмоћнита препрјека добра, непресушиви извор наЈ 'неплеменитијпх чинова, најсрамотнијпх злочина? Од куд то дође, да се још сада многа јасна истнна не услигаа, да се многи изврсни предлог не изведе, да се многи спаеоносни и добротворни завод у свом почетку опет угугаи и уназади ? Не долазили то већим дијелом отуда, јер се овај или онај боји да не изгуби штогод од својих доходака, од своЈ - ег задовољства, од својих угодности, јер нико неће да принесе жртву за добро ДЈ - ело. Одкуд то, да најбољи пријатељи непрестано мрзе једни на