Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 3

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Срт. 107

мешала се је жалост са радости и, обратно. радост са жалост, јер исти дан овомјесни српскоправославни народ доживио је и очевидац 6110 такве радости, односно свечаности, за какву нико не памти, нити ико зна приповиједати, да је икадизовогмјестјабило хаџија православних Срба, премда Мухамеданаца има скоро сваке године. Да би ову свечаност потанко поштованим читаоцима врло цијењеног- листа „Бос-Херц. Источника" описао, требао би дуго времена писати, а и велики простор листа закрчити, то ћу се постарати, да у најкраћим потезима ову нашу оншту радост вјерно и истинито опишем. Још лањске године, како се сјећам, око Гавин-дана, овдашњи грађанин Периша Одовић, сада Хаџи Периша, негдје у веселом друштву изрекне се, да жели и да хоће најдуже кроз годину дана ићи на ћабу. Ову његову ријеч, евијет ко свијет, узме претресати. Неки веле: „Хоће!" Други веле: „Не ће!",. а ово све дође до знања Хаџи Периши, те ти он лицем на лањске зимске задушнице дође у цркву, да по обреду св. матере цркве читулу прочита, свијеће запали за упокојене, а уједно да у св. храму своју ријеч потврди и завјет Богу даде, да би се свијет окануо даљег нагађања Што је емислио то је и учинио. Одмах иза причасна иза малих ејеверних двери позове дотичног служећег свештеника, те га замоли, да његову најеру са св. двери огласи народу, на што му овај одмах жељу испуни. 4им је овај оглас у цркви учпњен,.одмах се јави још један вриједан домаћин и честит Србин из села Бранковића Живко Недић, сада Хаџи Живко, да п он жели и да хоће ићи на ћабу. Тако се ова двојица православних Срба завјерише и Богу објет учинише, а ове године лицем на 9. фебруара свој завјет иснунише на нашу општу радост и весеље. У недјељу 9. фнбруара о. г. обадвојица дођоше у цркву. поклонише се и цјеливаше св. икону па сред цркве; то исто учинише пред пред нријестолним св. иконама и етадоше уноредо с десне стра"не до недомак владичина стола. Ту се скрушеним срцем молише Свемогућему Вогу за свој сретан пут, а дотични служећи свештеник, чинио им је у три пута п.тешественоје молебствије (из дополнителног требника) на ектенијама св. литурђије.

Нослије парастоса, који је обављен, као што реком, иза амвоне молитве, кренула је свечана литија са свим оним присутним на]>одом, да испрати хаџије, те је нета поход учинила до изван града, гдје се нова цеста од старе раставља. Литија је ишла овијсм редом : нрво је ншла илитија (барјак), а за овим школска дјеца, двоје и двоје, ученицп и ученнце нар. основне школе са гг. учитељима, за шкодеком дјецом ишла су у стихаре обучена дјеца с Есрстом, чирацима и рипидама, а за овима двојица свештеника такођер обучени у црквгно одјејаније, а за њима двојпца хаџија упоредо, а за овима гг, чиновници, јер споменута господа, пошто су присутни билн парастосу, и овом приликом показаше од своје стране почаст и ступише у ред лптнје, те су тако до војни касарни ишли, а ту се са хаџнјама ноздравише и вратише се. За то века им је и овом прнликом највећа хвала изречена. Уноредо са гг. чиновницима ишли су чланови овд. српско православне црквене општпне, а за овима осгали грађани и сав присутни народ. За вријеме похода литије дјеца су пјевала тропар: „Христос воскресе". Управо украј нове цесте, гдје се раставља од етаре, на чистој ливади литија је застала, окренувши се лицем истоку, а дотична два свештеника и на овом мјесту обавише путешественоје моленије, послије кога хиџпје, добивши од свештенства благослов, изљубише се и онростише са свима приеутнима, свој пут вееело п радосно настаоише даље. Такођер и сви прпеутни остадоше у великом задовољству, желећи, да и у будућем времену ово мјесто буде кадро јога кога правоелавнога Србнна овако евечано, на овај далеки и поножни пут испратити. Преко двадесет коњаника било је, који су хаџије пратпли на три сата даљине, а било је је неколико особа с колима, који су их и до у Сарајево пратили. Вријеме је било тај дан врло угодно, а не би човјек реко, да је то зимски, него прави љетпи дан. Тако се и на овај начин извршила ова наша општа евечаност. Дај Боже, Да се и у будуће оваке евечаности са оваком радости и одушевљењем народним пропракају Рогатица, 1. марта 1897. Поп М. П.