Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 3

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 109

љубац — Бог, да би нас сачувао па путу истине и правде; то нам потврћују Христог.е опе ])ијечп, гдје каже он сам: двшУ .чом по/мгли дл окцм." Его драги Хршићани и браћо, у краткпм цртама у неколпко наведох вам доброчинства и дарове, које од драгог Бога добијамо, а има их јогп небројено. Па како онда мн можемо и смијемо ономе, који нам сва добра чпнп, бити пе благодарни ? — Зар њему се не молити уредно и срдачно? — Зар његов св. закон не поштовати, и по њему се не управљати? — Та то би било грозно и страшно и помислити, а камоли стварно у дјело нриводити; т. ј. оно чпнити, што Бог и његов св. закон не одобрава. Та како бп ми као разумна бића, смјели бити немарљпви на спрам своје хришћанске дужности, на спрам овог св. мјеета — цркве, гдје се свагда спомиње св. име оног великог панкг доброчинитеља — Бога? Какви смо ми, ако нанемаримо нашу хришћанску дужност? — И шта налаже нама, наша хришћанока дужност? — Наша хришћанска дужпост налаже: да ми редовно долазимо у нашу свету цркву, и да у њој — у цркви приноснмо топле и искрене молитве драгом Богу ; као свом свагдаппкем старатељу, и чувару од сваког зла, биједа и невоља, које нас овдје на земљи често с налазе. А ако неби то ми чинили, т. ј. ако се неби Богу молили онако, како треба, и ако се неби другпма хришћанским дужностима одазпвали ; ми би смо онда дошли до најнижега степена, гдје човјек престаје бити човјеком, јер такав човјек поншптн у ееби клицу божаственог духа; лицу човјечности, и постаје раван безсловесној животињи; постаје раван њнви, која је обрасла у трње и коров, те постоји, а бсз да какве ксристи доноси. За то, драга браћо, треба да ту клицу божанственог духа и човјечности марљиво његујемо у својој души и ерцу, да не допуетпмо да и наша душа буде поражена са дпв.ђим коровом — грпјехом. А да би ту клпцу божанственог духа сачували, потребно је, као што рекох, до лазитп у храм божији, — у дом молитве, ту слушати св. науку Христа спаситеља; њом на пајати нашу душу и срце; потребно је још чинити добра, писменита и Богу угодна дјела, која се

ј могу рачунати, као неопходно потребни украс ј наше душе. То вам рекох укратко, драги Хришћапи, о дужности нашој према драгом Богу; а сад да рекнем коју о дужности према ближњему свом ; — свакоме човјеку ; а то нам је јасно, кад знамо божју заповијед, која каже: „да л.убимо ближњега свога, као самог себе." Ова љубав наша према ближњима може се показати п учинпти на разне начине. Ми треба да знамо, да смо ми •— сви људи на земљи, брдћа, пошто нас је Бог створио свију, па кад смо дјеца једпог оца небеског, онда смо и дужнп један другом, као браћа, да номогнемо. па било то морално. — савјетом и поуком, — или материјално, дужни смо један другом помагати, онде гдје је потребна наша помоћ. Једном ријзчју, ми смо обвезнп и дужнп свагда један другом помагатп ; јер ако ми будемо један другом помагатн и Бог ће нама; а ми без његове помоћц пе можело ни једнога часа опстати овдје на земљи. Ми све што имамо у напшм рукама, то ми треба да сматрамо као дар божијп, т. ј. наш иметак да не пожалнмо жртвовати, бар онолпко, колико се може, на добре, писмените и корпсне цијељи. — Као пгго сам напријед папоменуо, потребно је човјеку да се вјежба у чннењу и извршивању добрих, племенити и Богу угоднн хришћанских дјела; која нам могу послужпти, на спа ење душевно у загробном — вјечном животу. А хришћанска добра дјела јееу она, која се слажу са еванђелском науком; па ни сама вјера. нема своје важности, ако нема добрих дјела, јер апостол Јаков каже: „гакож; т-бло сг^-к лнртко естк, тлко к^рд 6(31 д^.п* л-терткд егтк". За то, драга браћо, не заборавте да сте људи, да сте божијп најеавршенији створови, те одазивајте се својој човјечанској, хришћанској н српској дужности, прама св. цркви н вјери праславној; граћанским — држављапским обвезама и дужностпма, које су вам од Бога опоедјељене. Ондје гдје нпсте позвани, не мојте се мпјешати; за то су на земљи постављоне и Богом одређене властн, те човјек не треба да сам себе бламнра, у на 1Јери мпелећи, ја ћу ово учинити и постићи оно што ми је воља. Даклен не треба се никад у туђе пазлове мијешати. Најпаметније је да