Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 3

в.-х. иеточиик

Стр. 113

храм, да одстоји годишљи номен неумрломе добротвору. Од чиновншптва виђесмо, поред котарског иредстојника, још двојицу тројицу и то католика од Срба (којих ваљада имаде 7—8), на Јжалост^ не бијаше ни једнога. А како нам то још тезке пада кад су између њих: тројица рођени Восанци. Јадна појава, али и истинита! . . . При концу летурћпје отпочет је парастос, којом је приликом преч. госп. Коста В. Новаковић, овдашњи парох и надзиратељ држао врло лијеп говор, у коме је доста опширно оцртао живот и рад великога покојника; и који ево у цјелини доносимо. Као увод у свој говор прочитао је преч. г. Новаковић пјесмицу Вогд. Р. Милановића, која је написана нарочито за овај дан, и коју такођер донесосмо уз овај опис. „Већ година дана ево, од кад Српство лије сузе, Од како нам вјечно небо добротвора врла узе; Одкад очи навјек склопи „Други срп. св. Сана," Од како му свето г г'јело у хладноме гробу спана. — Одлећела душа Богу, живот му се угаспо, Али спомен славан, дичан, у роду га оживио . . . И живиће спомен дичан, док са неба сунце сија, Потомствоће спомињати свога врлог Георгија! Поштова ни иборе! „Већ пројури пуна година дана од опога часа, када се угаси једна звијезда на српскоме небу, која својим ејајним — топлнм зрацима обасипаше мили наш народ српски," од онога тужнога часа, у који неумнтиа смрт отрже између нас нашега доброга архнпастира и добротвора, старца Ђорђа Николајевића Па баш данае, као на дан годшпњице од тјелесне његове смрти, ево нас по дужности својој и шљедујући позиву Високе Духовне Власти састасмо се у овом св. храму, да топле молптве — из наших захвалних срдаца — управимо пред пријесто свевишњега за блажени покој душе Архијереја Николајевића! Дио српск-и народ, а нарочито синови поносВосне дуго и дуго имаће пред очпма слику челичног старца п добротвора, који је знао своје пме сјајнијем дјелима у народу овјековјечпти . , Он је својпјем трудом, радом н штедњом учинио и задужно нас толико, да га се морамо,

не само ми, него и наши потомци са особитим пијететом сјећати и вјечито му захвални бити. Данас, као на дан годишњнце његове, да Вам — у успомену његову вјерно описујем: које он бпо. шта је све радио и урадио, и колико је он задужио свој мили народ српски — то би заиста лијепо н корисно било, јер су сва његова дјела бого-угодна; а као из такових требалн би и ми да ее поучимо, те да се и сами привиковамо таковим дјелима, — али то би ме далеко, одвећ далеко одвело; тако, да то ни проетор времена не дозвољава, а при тому баш и кад би било вр '.'Мена — ипак неби у стању био то учинити, јер набрајата сва она добра и корисна дјела, која су и многобројна и величајна — осјећам се неспособним. Та да имам и највишу способност и дар говора, опет неби нмао ријечи, да у оним бојама оцртам његова дјела и доброчинства за народ српски учињена —- у каковима би то требало . . . [ Алп поред свега тога, ипак немогу иропустити, дм годпшња успомена нашег днчног архиЈереја п добротвора онако прође, него ћу да Вам бар, у колико мн то моје силе допуштају, коју о његову животу и сјајним дјелпма, ма и летимично прозборим. Ђорђе Николајевић родио се 20. априла 1807. год. у селу Ја.ску, у фрушкој горц, гђе је и свршио основне науке, те отишао у Мнтровицу и свршио ц. кр. њемачке школе, иза тога је отигаао у Карловце, те ту са најбољим успјехом доврши гимназију и богословију. Послије свршених гимназијских и бог.ословскпх наука оде у Ириг за учитеља, одакле — чезнући за вишим изображењем и науком — оде у Пешт\, у којој буде примљен у прво годиште фплозофије. Тадањп мптрополиг Стратпмировнћ, нозна јући ондл. нужду и оскудпцу — у Далмацији у учптељству, облети и, најпослије склонн младог Николајевића да се прпми поново учптељства, те га као такова и пошаље у Дубровник, гдје приспије 20. децембра, 1830. год Николајевпћ, ио свом доласку у Дубровпик, кроз мало времена ожени се са Екатарпном Верберовић из Морпња у Бокн; а тадањп га владика далматипеки Јос.нф Рајачић 5. маја 18.'}.'!. годнпе зађакони, а на (.Јпасов-дан пак псте годиие произведе га у чин нрезвшера у Шпбенику. За