Bosansko-Hercegovački Istočnik

4»

Стр. 128

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4

Проповијед ] Од дра 8сћШега. Превео с њемачког Ево нас мили оче, дођосмо у овај свети храм, да Ти принесемо хвалу, искрену хвалу ради тога, што си дух човјештва и љубави излио на наш рад, и што си осјећаје права и дужности, сажалења и љубави, признања и захвалности учинио општим добрима васколиког човјештва. 0 како ова вјера уздиже наше срце к Теби; како сада искрено осјећамо, да си Ти, атац свију нас без разлике, а ми свиколици да смо Твоји сннови. Како нас она тјеши храбри у боловима живота, како буди у нама свеобузимајућу љубав, коју син Твој Исус тражи од свпју оних, који се називљу његовим сљедбеницима. Захваљујемо Ти, оче, на тој љубави, која је најбоља од свију Твојих благослова. Како бп добро било, љубазпи моји, по човјечанство кад би се мп свиколици с правим унутрашњим убјеђењем Богу помолили и захвалили Му с потпуним саизвољењем нашег срца, што је осјећај права и дужности, сажалења, и захвалности учинио општим добрима човјештва. Само жалибоже многи непрестано држе, да су љубав према дужности и добродјетељи, племенито мишљење и великодушност, благонаклоност и човјечанска љубав, признање и захвалност такова добра, која се везају само за ово или оно поднебље, за овај или онај народ, за ово или оно вјероисповиједање, за овај или онај сталеж. Ето гледте како је био тјесногрудан онај народ, међу који је Христос, божански основатељ религије ступио. Он наскоро увиди, да би све његове поуке и сва његова дјелатност узалудна била, када срца својих савременика неби могао проширити и до објеђења довести, откад је неба и земље, да је увијек било добрих племенитих људи- А да ту човјекољубиву вјеру у њима произведе, радошћу се служио сваком згодном приликом. Кад је нека Хананејка тражила у Нзега помоћи за своју кћерку, која боловаше од живчане боелести, Он упозори оне, који око њега бијаху, да њежна женска нарав и њежна мајчина љубав не пребива само у Јудеји већ и у назнабожачкој земљи. Кад га један незнабожачки капетан мољаше да прпскочи у помоћ његовом бодесном слузи, тада је Христос нагласио, да

<1\ , педјеље Милан Поповић, богослов у Рељеву, Он није дотле таквог чистог и вјерног срца нашао у своме народу. Давши кљижевнику најузвишеније поуке и љубави према ближњем, он допушта у причи, да свештеник и Левит мимоиђу поред човјека, који је пао у руке разбојничке, а Самарићанин, ког су Јудеји презирали, притиче у помоћ несретнику. И у нашем данашњем евангелају, Христос са свим чудновато примјећује, да је од десеторице што их је од гнусн е болести ослободио- само једног обузела захвалност према њему, и да је тај један био странац — Самарићанин. Исус је настојао у свакој прилици, да своје савременике приведе радосној вјери, да свугдје има добрих људи, и ми имамо разлога, да се послужимо сваком приликом, која нам се пружа за ојачење те вјере, јер онајакоутиче на наше срце. (Јев. Лук. 17,11—19,) И кад иђаше у Јерусалим, Он пролажаше између Самарије и Галелије. И кад улажаше у једно село, сретне • га десет губавијех људи, који сташе из далека, и подигоше глас говорећи: Исусе учитељу! помилуј нас. И видјевши рече им: Идите и покажите се свештеницима. И опи идући очистише се. А један од њих видјевши да се исцијели, поврати се хвалећи Бога иза гласа. И паде ннчице пред ноге Његове, и захвали му. И то бјеше Самарјанин. А Исус одговарајући рече: Не исцијелише Л1) се десеторица? Гдје су дакле деветорица? Како се међу њима који не нађе да се врати да захвали Богу него сам овај туђин V И рече иу: устани, иди; вјера твоја поможе ти. Ово нам евангелије пружа такву прилику и ми ће мо се њоме послужити и говорити о томе. Како утиче на наше срце та вјера, да свугдје има добрих људи. I. Најприје ћемо упознати основе те вјере и П. за тим њезин утјецај на наше срце. Свугдје има добрих људи. Доброта срца и и племенито мишљење, сажалење и љубав, осјећај права и дужности, захвалности и признања не везају се искључиво ни за какво поднебље, ни за какав народ, ни за какав сталеж, ни за какву цркву, него их можемо свугдје наћи! Можемо'