Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. б

в.-х. источник

Стр. 213

. Попис тај у многим местима свргаавао се самим свештеником уз припомоћ других чланова причта. Сад је тај обичај од многихвећнапуштенсасвим; удругим мјестима извршење означене обвезаности прешло је на ниже чланове причта, и само у најзабитијим и удаљеним местима споменути обичај извршује се још по свом пређашњем начину ме^у сеоским свештенством. Коме се догодило да мотри на методу произвађања тих списака, ко је ијоле познат са саставом парохијских црквених докумената, а тако исто са општим условима религиознога живота нашега народа, тај мора доћи до закључка, да та од године до године љетна хођења по парохији са цељу пописа дупга не изазивају се неком особитом неопходношћу. Заиста, м^трикуле о крштенима, вјенчанима и о умрлима, које се воде у свакој цркви из године у годину, дају најтачније и најверније знакове о измјени личнога и породичнога стања пастве у парохији; списци оних, који посте у дане постова дају тачна знања о лицима, која су била и која нису била при исповједи и св. причешћу; а празничка хођења са молебнима по домовима парохијана, која се свршавају обично три-четир пута у години, сасвим су, довољна ради познавања пастирева са расположењем и стањем домова у парохији, са количином њихових становника, са подигнућем нових домова и породица, усљед свршавања бракова и честих породичних деоба. Не будући, на тај начин, неопходним ради тачнога вођења парохијске статистике, та летња хођења по парохији немају никаквога значења ни у својству пастирсковаспитнога средства; напротив јављајући се породом празнога формализма, она воде

ка деморализациј® како парохије, тако и самога свештенства. Јогунасто битисање тога обичаја особито у забитим и удаљеним од средишта просаете мјестима наше простране домовине, има у својој основн значење његово, као нарочитога и слободнога извора материјалних средстава за сеоско свештенство, јер при по9« . писивању за сваку душу узима се обично нарочита награда у новцу или у нарави често са непристојном сталношћу, препирањимаипрошењем,којимасе«амопонижава наше свештенство у очима парохијана и којима се подрива могућност сваких благотворних утицаја његових на народ. Па наши пастири и не осећају потребе у особитим систематИчким визитацијама својих парохија са намјером провађања својих добрих утицаја на паству, какова се потреба осећа код вападних свештеника. Особитости православнога богослужења, као што не може боље бити удешенога према религиозним нуждама и потребама народа, у свези са нарочитим складом историјскога и друштвено-економскота живота посљедњега, као народа пр преимућству консервативнога, настањенога, постајанога у свом начину живота и занимањима, стављају пастира у тјесну везу и сталну са својом паством — свезу, у већини случајева, која се прекида само смрћу пастира и својом сталношћу и дубином потпуно обезбеђавају могућност благотворних узајамних деловања им једнога према другом. Богатство и безпримјерна разноликост религиозно-освећујућих средстава, којима располаже наша црква, и која, под општим именом требника, об) т хваћају и пропраћају собом сав духовно-религиозни живот вјерних, не говорећи већ о њеним главним, битним моментима, уводе пастирау посебне,