Bosansko-Hercegovački Istočnik

Срт. 214

В.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 6

личне додире са паством, даје му могућност сљедовати за свима најмањим покретима духовног живота парохијана, и сам да участвује активно у том животу. Послије тога појмљиво је, за што бол.и представници богословске науке и знаоци народнога духа и живота одлучно не препоручују нашим иастирима да чине не само нарочите систематичке визитацпје парохија, него и у опште посебне посјете својој пастви без особито влжних повода, на пр., у случају болести илч друге које несреће, које задеси овога или онога од парохијана, у случају одпађивања у раскол или Црква I Историјско предавање европејскијех ид< Од Јована Шарића, паро (Наст Но код протестаната удругој половини 17. вијека видимо нешто анаЛогнчкогс римокатоличкијем језујитством у области педагогике. Разумјевамо развиће тако званога пијетизма, имајућег велики утицај на поредак њемачкијех школа. Пиј етизам хтједе од гакола учинити као неку манастирску опћину, гдје би било главнијем задатком установлење високе цијељи, којој тежагае црква, а на име редигиозно-наравствено васпитање. По мнењу преставника те управе, школа је дужна бити на служби опћенито христијанској идеји, — подворењу царства Божијега на земљи, ученостје говораху пијетисти средство за цијељ добродјетељи, сво образовање да је дужно сводити се на васнитање, на окреплење воље, уподобљење људи образу и подобију Божијем и к водењу дјеце к опћењу са Христом. Такова држања дадоше повода понику: „Со11е§1а рГећШз" Шпернера благочестивијем упражњенама, средовитијем предавањима наука, објаснењама Библије, с молитвама и.цјенијем. По образцу тога уређења уредила се школа, када пјетист Франк подиже си| 0тии,ску кућу у, Рили, гдје се васпитаваше више од 1 ,000 мушке дјеце, а 700 дјевојчица; ту се предавало искључиво религиозно образовање

секташтво или шта више најмањи покушаји ка овоме, у случају породичне смутње и нереда, што служи саблазном за странце и т. слич. Нарочите и неизазване неотложним пуждама парохијана посјете, осим овога, што се јављају сасвим излишнима и теретнима за саме пастире, I при честим личним везама с њима на богослужбеном попришту, могу се показати још незгоднима, насртљивима, несноснима за парохчјане, и на тај начин у мјесто хсористи могу водити ка шгетним посљедицама. (Наставиће се,) 1 школа. зја у питању одјелења школе од цркве. ха церањског у Далмацији, авак.) које се Проводило мноштвом часова у молитви, у проповједању и у Богослужењу; из ранога јутра разлијегале би се дјетске молитве, а по сред предавања ијевали би се псалми, вечерње пак доба Проводило би се Библијом 1 ,). То бјегае последња форма -школе, до које бјеше догпла под упливом превласти протестантизма и протестанске цркве. У средини тегаких страдања искушавајућих Евроцу у ужасима тридесетОљетне, ,војне, у сред распуштености тадашњијех нарави и варварске грубијаности$(Дијетиетичка школа нодигла је свој идеал, спасавши човјештво од животног дивљаштвр, идеал, који руковаше потпуно са свима његовим практичним крајностима заведењем с њнм^ школе пијетизма, Али та школа, која повидимом бјегае Прототип црквене. школе, у суштини бјеше кољевка, у којој се рађате нова независност гаклле од цркве. Пијетисти бијаху велики супарници официозне цркве и њенијех . сљедбеника, ратујућих за тачност протестанске догматике ; они протествоваху против језујитске сколастике и мртвила им, надање и виђети одсутност христијанеког идеала у моралу, но чему они нођоШе својим развићем другим путем 'Ј Шлосер, Историја осамнајестог стољећа.