Bosansko-Hercegovački Istočnik

Срт. 216

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. б

се „РгтетЈла ге^икћуа" 1736. год., гдје бјеше одређено матернјално стање учитељима, њихова права и обвезе, судбина ученика, иокорност општинама одношајем школи. (Јин иоменутога краља, Фридрик велики, другар енциклопеда, посље свршетка седмогодишње војне. обнародовао је „ОбћениТи владавински школски устав", који у опћенитости својијех начела служи основом даНашњега п]>ускога народнога образовања. Црквена Конзисторнја у снази тога устава престаје бити владајућим мјестом односно школе: на мјесто дркве завео се ,„ОБег — 8сћи1еоке^шт", т. ј. главни педагогијски савјет „То бјеше, закључава Донаљсон, одлучни корак одјељујући школу од цркве, саздавши из њега самоеталну владавинску управу 1 ). Главни ударац бјеше дан појавом „Свеопћим поземним законом (АПрешате Еап<1г есћ1;), гдје право бјеше речено, да су школе ладини заводи и за то да су подложене надзору ладе. Духовно лице не може бити учитељем „ео 1р80 и баш за то, што бјеше речено раније професором историје у Марбургу Шуписом док, говори он, „8Шив 8с1]о1ан11си->", које се у нас називље „«1:а1и.ч есс1е81а81:1сиз ц , од којих се не може очекивати добрпјех успјеха у нашој школи 2 ). Преставници и сарадници старе црквене школе, бијаху дужни подићи се на задњи план, особито ради тога времена, када ее влада заузела за школу, прибавити јој новијех раденика мимо старијех. Контигент тијех сасма опаснијех конкурената односно духовенства у дјелу образовања, Ј ) Ист. Обр. у Прусији и Енглеској лек. Донал>дсона ректора единбурск универ. СЈ/ПкА и школа, 1875. год. N1*. 1, стр. 54. 2 ) Цит. 8сћтМ, ^езећ. <1. РаДа^. IV, 370.

образоваху се нове специјалне, заводеће се с владом учитељске семинарије — заводи, као првоначална мисао, која принадлежи славенском педагогу Амосу Комненском; о којој мисли особито је сањао. и Ернест, благочестиви ерцег Готски (-ј- 1675. год.), но тек се дала прилика њоговоме насљеднику остварити ту мисао; одма се. одпочело говорити о иотреби завода специјалнијех за учигеље народнијех школа филоитронима и франком, као и о подигнућу сиротнијех домова, с чим би подигнут завод реченим учитељнма препарандија, у којој се приправљаху учитељи за своју струку. Захвалећи радиности Рохова и Шлабрендорфа, још у 18 вјеку већ бјеше неколико учитељскијех завода; они такове подигоше у Фримору, Еменбергу, Бреслави, Штетину, Берлину, ВјуцбурГу, Роту, Вајмару и т. -д.»). Наравно, да се препарандисти завода показаше компетентним педагозима од нижега духовенства, као што бјеху кистери и звонари; они са свим уступаху својим опћенитим развићем мјесто свештенику, но за то учитељи надмашиваху њега својим слободним одношајем с текничком спремом за своје звање. Благодарећи броју тијех учитеља, школе се појавише не као близу црквама, већ и као старини, као чисто већ земаљска или општинска усганова; промјенио се затим и програм школе према црквеноме : тада је као и у последњој програми превладање или скоро, како ее види бјеше предмет старој религија, а у школама задруга предавала се геогрефија, историја и изучавање језика. (Р1аставиће се.) 3 ) Дит. 8с}ши(1, ЕпсуИорнД. (Ј. ^езат. Егг — и Цп1етсћ1оте:зеп. Слич. Педаг. Сабор. 1874. год. стр. : 4.

0 црквеним оцима. По патрологији Филарета, архиепископа черниговскога и њежинскога С. Д., б.

(Наставак.) в) Његова образованост и зиачај у цркви. Списи против Латина. Фотије и по карактеру и по даровитости и по опширном знању припадаше не своме добу,

већ такоме, каква је било у четвртом виЈеку. Ученост његова бнјаше чувена. Покрај тога, што је био риједак филолог и критичар, дубок богослов и озбиљан историчар, он се добро разумијеваше и у филозофији и у језицима, у политици и праву, у медицинн и математици; чак и непријатељи његови морадоше говоритн: „толико се одликоваше знањем скоро у свима слободним наукама, да могаше бити.на славу свога вијека, па и сравнити се са старима" 1 ). Фотије љубљаше науку и због себе и због другог; он се морадијаше борити с ') Никита у животу Игњатијеву.

духом времена, да подигне у царевини опалу просвјету; љубав његова просвјети бијаше један узрок, те се од њега одијели неколико побожних епискоиа, којима се не доиадаше просвјета, кад је почела опадати образованост. Фотијесве чињаше на добро православне цркве; историја његова живота показује, да црква има да захвали његовој сталноети, сталности учвршћеној благодаћу усред крвавих мука, што је спасена од иапинског властољубља и папске самовоље, јерје јаснијеод сунца, да папа није радио о тоие, да заштити Игњатија већ је и њега каО и Фотија, анатемисао, него се питало^ признаје ли источна црква папу за васеленског суца и његове захтјеве, какви били, законите захтјеве, Види се и то, да се било тада тешко борити с папом, који није био силан