Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 9

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 319

И тако, заиста је храм Божји — оби талиште Божје, видљиво небо на земљи По овоме људи побожни, улазећи у храм не само да престављају улазак свој на небо, но и осјећају то; „ко додм-к стоаш,{ с/шк1 ТкоеА, на н«вки стоати /чнижћ". А ти мој православни читаоче, када стојиш у храму, преставл>аш ли себи, да овдје присуствује Сам Бог, окружен и прослављен мноштвом ангела и духова

праведних, и да Он Свевидећи види не само то, како ти стојиш у храму, но још види све твоје сакривене помисли, све жеље твога срца, сву твоју душу какна је она. Сјети се, како на небу ангели окружујући пријесто Свемогућег, с радошћу и побожношћу непрестало прослављају Бога, тако и ти долазећи у храм. дужан си усрдно молити се ТБему: „инч= ТОЖЈ ЗЕМНОЕ Кк СЈК -к П0<ИКШ1Л/А/Л •е се.)

Кумство ири св. тајии крштења.

(Ј питањем о лицима над којима се свршава св. тајпа крштења стоји у тијесној вези питање | о другим лицима, чије је присуство у најстаријим | временима било неопходно при крштењу. Ми ћемо говорити о кумовима. Познато је, да лица, која се крштавају нијесу пазивна при примању св. тајне крштења •, потребно је да учествују у самом акту, — дакле, активно. Тако су они дужни вршити различне радове, н. пр. духновенија; изговарају ријечи одрицања од сатане ; сједињења са Христом; „Символ вјере" итд. Очевидно је, да то учествовање предпоставља, да крштено лице има дар говора и способност за свјесно кретање. Међутим дјеца, која се крштавају (а у извјесним приликама и одрасли) немају ни једно ни друго а крштење им је неопходно као и свјема осталим који желе ступити у цркву Христову. Ове и друге прилике, принудише црквене пастире још у најстарије хришћанско доба, те су допустили> да при крштењу учествују још и друга лица, која ми обично називамо „кумовнма" — „». ошјш / и ник-к"' „ауа боуо'. и , „зиссерЂогев" 1 ). 1 ) Према равноликости кумовских обавеза, навиваше се они у старо доба и другим именима. Тако Јустии их вазива: "Про^срзроуте? га Рресрг) х<б ра71хса|Ј.ах1" (СЈиев1. е4 гезропз. ас! огШоЗох. Сиг«. Свшр1. Ра1го1. 8ег. Сгаес] Тот. VI., со1 1297], Тертулијан — „вропвогев" [Ве НарШто, Сар. ХУШ. Сигв. Сотр1. Ра4го1. 8ег. ]Ја4. Тот. ., со1. 1221.]. Лвгусшин — „бЛејизеогев" (бегт. СС1јХУП . Сиге. Сотра. Ра1го1. 8ег. Ба*. Тот. XXXIX. со1. 2243.;, Мгабо — „ра1гсз е! та1гев 8р1г11иа1е8 и итд. (УогеЛеНп^. „Теваигив сотт. 8е1ее1 и . Тот. П. Рагз 1., ЛпЈг. 5сНи1сг. „1)е виасер^огИгаз'*, рад 107), Навав кумова духовним очевииа и матерама, појавио се око УШ. вјека. РеИгсга. „ЈЈе Сћш11ап. Есс1еа. ро1Ј4Ја, и . Тош. 1.

У осталом, о узроку, који је изазвао постанак кумова при крштењу као и о побудама, које принудише, да се уведе овај обичај у праксу, не говори јасно ни један између старих, црквених писаца. Тога ради, најновнји испитивачи старе хрпшћанске богослужбене праксе, — у жељи. да објасне мотиве цркве у овом случају — дођоше до различпих, па чак и међу собом супротних хипогеза. И тако, је/ши изводе постанак кумства из установа јудејске цркве, наиме они то виде у том факту, што се јудејско обрезање свршивало у присуству свједока 2 ). Истина је, ако се може вјеровати Буксшрфу да се обрезање сврпшвало код Јудеја у присуству дво, јице свједока, једног видљивог, макар којег Јудеја, којег би родитељи младенца по својој вољп изабрали, и другог замишљеног, невндљивог пророка Илаје, те се могло догодити у П. и у Ш. вијеку, — када је у хришћанској цркви било доста и Јудеја и када се обрезање сматрало као слика крштења, -— да је тај обред био пренешен и у цркву хришћанску. Рагв. —- Онширан преглед о нааивима кумова види СогМеГ. Н181о1ге. (1о5гта*1чие. Шигјздие е! лгсНео1о^1(|ие (1е Вар1ете. Тот П., бепеу. 1882., рад. 177.—679. Е<1. 1829. рад. 21. а такође опширно о називу кумова види: ВегоЈев , 1^е Вар1ете" Раг. 1874. рад. 109. *) види Аи%шН: „Сепк^ииИјгкеНеп". Вап<1 VII. Тив>рг. |865. 8еН. 324. СлшјЖОКк. „Вогослужение у вријеме апостола, до IV. вј Труд. Д. А. Киев. 1875. т. IV. стр. 197.-199. *) Вих1огЈу. 8шај*о^. Јш1, сар. П. ВааНеае 1661 г. раЈ* 92—97.