Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 9

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 327

разум потчињавао у свима тачкама своје религије озбиљној и непокољебивој вјери; рађе би своју крв пролио него што би одма којег ничела свеопотте цркве одступио." А како је смјерно о себи мислио, служи нам као доказ његова пошљедна молба: „ГГрепоручујем вам на првом реду, да ми не приуготовљавате красан спровод, јер таква великољепност не приличи ни покори грјешника ни смјерности ма кога било хришћанина, а још мање звању једног ђакона, Да, забрањујем вам, да око мог мртвог тијела из почасти свијеће палите. Боље је, да у олтару горе; а тиме се оскврњава хришћанско достојанство, кад се једно мртво тијело, које ће наскоро у земљи иструнути, с више свијећа окружује, него што је потребно, да се млоги олтари освијетле. — Али вас молим, да се молите за ме, јер је то најугоднији и вајмилији мирис, који можете слати за ме Богу." Свтштенство му се чињаше тако узвишено, те почиње своју расправу о томе с овим ријечима: „0 чудо, које је достојно чуђења, о неизрецива моћи, о страшна тајно свештенства! Духовноје свето, узвишено и неизмјерно звање, које је Христос дао нама недостојним својим доласком! с нреклоњеним клљеном, са сузама и уздисајима молим, да се пази на то благо свештенства; на благо, кажем, за оне, који га достојно и свето чувају. Да, оно је сјајни и не сравњивп штит, непробојни зид, чврсти непокољебиви темељ, који од земље до неба допире. — Лпак шта да хвалим достојанство свештеничко? Оно провазилази молитву и познавање и сзакидашње мисли. 0 обзиром на њега, ја вјерујем, изрекао је Павле: „0 дубино богатства, мудрости и познавања Бога." А сходно томе вели Јеврем на крају: „Ја се чудим томе, љубазна браћо, што се неколико неразумних осуђује, безобразно п нагло тражити свештенство и примати га на се, а да их није милост Христова позвала, а јадници незнају да тиме навлаче на се ватру и смрт." Кажем ти о човјече, не само да не смнјеш свештеаство емјело примати, већ се не смијеш ни једном дотакнути сасуда достојанствене службе Божије. Сјећај се, љубезни брате, у свако доба оног грозног пзгов( ра свемогућег Бога, који на.м је објлЕио кроз уста пророка Иеаије: „Нд когш козрм ток.иш нл кротклго И /И0Л1ЧЛЛИК(1Г0 И ТрЖ^Ш^ГО ГЛОКК-ћ /ИОИ^." (Исаија 60, 2.). 11а тај се пзговор потсјећај и

тежи за тим, да стечеш благо кротког мишљења да се тиме можеш у духу успети на Јерусалим, главни град, доћи до Бога неприступачног цара и принијети му тамо духовну жртву, гдје се плету не увели вјенци, који нигда неће иструнути! Тамо ће те сами Христос пред својим ангелима овјенчати круном бесмртности, и ти ћеш с небеским коравима најсветијој тројичности пјевати побједну химну на вјеки вјекова. Изводци из Јевремових омилија. Господ је, вели Јеврем у омилији, с правом рекао: „Мој је јарам лак". 0,како јелакоу истини своме брату увреде праштати, које нам је нанио^ а које су често пута незнатне, како је лако дати му што од свега, да се с том жртвом оправда ј Бог нам није рекао: Принесите ми на жртву прекрасне бикове," или: Укажите ми само пост и бдење." Ви би могли одговорити: Ми их немамо или не можемо дати. Он вам је шта више оно наложио, што је лако и што је у вашим рукама с ријечима: Опрости своме брату његове погр- лке, а ја ћу теби твоје опростити. Ти му опркшташ мали дуг: неколике лепте, неколико динара; а ја теби хиљаду талената. Ти му опрашташ незнатан дуг, али му више ништа не дајеш; ја ти опраштам дуг, и поред тога ти дајем здравље душе и блаженства. Ја примам твој дар само ако си се са својим непријатељом измирио; ако сунце није зашло ради твога гњева и ако у љубави и миру са сваким живиш; тад ми је твоја молитва угодна и твоја жртва пријатна. Али ако се нијеси са својим братом измирио с каквом ћеш смјелошћу изискивати милости и опроштења? Како можеш приносити само молитву, жртву и првенце, ако се према свакоме непријатељски односиш? Као што ти окрећеш очи од свог брата, тако ћу и ја окренути своје очи од твојих молбн и твојих молитава." У једној другој прилици Јеврем кори тешко заблуде међу хришћанима, а нарочито међу калуђерима: „Ми смо свијет осгавили, а мислимо на земаљске ствари; ми смо земаљска добра од себе отурили а не престајемо, да се о њима старамо; своје смо станове оставили, а ипак се с грижом савјести о њима бринемо; немамо никаква богаства, али ипак ее нијесмо охолости оканили; ми смо по спољашности смјерни, али у срцу тежимо за достојанством; чини нам се, да смо