Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 332

Б.-Х. ИОТОЧНИК

Св. 9

Мираз је дакле привремена ствар, која може еваког тренутка нестатиг, —- а брак закључен на хришћанској л.убави, он је срећан, радостан и договјечан. Истина, ми овим не војујемо категорички против мираза, већ само противу г оних, који поред њега не траже истиниту љубав н вјерног сапутника у животу своме, него једино мираз, а за остало, како му драго. Није сгорега, нити је икоме на одмет, кад поред добре жене нађе и мираза, али свагда треба прво другоме да нредходи. Ово даваље мираза постало је из добре воље. Отац који има женске, хоће да их бар у неколико, по могућству, изравна са својом мушком дјецом, која по закону немају права по наслеђе, када имају браће, па им у мјесто имања даје што од готовине. Тај дакле обичај, данас је прешао тако рећи у правило, да се уз женскиње мора даваши мира.ча!. Због тога свротнија класа људи врло тешко своје шћери удомљавају. Ту тешкоћу готово осјећују и имућнији, а особито они, којима је Бог више женске дјеце дао. Овај обичај практикован је до сада био само по варошима, али богме сада се одомаћио и код сељака. Чим се чује за каквог угледаијег младића, њему се све цуре у селу нуде са толико и толпко новаца или непокретног имања, и ко више обећа, његова се шћер проси. И доцније што усљед тога у кући наступи размирица, па се и до конзисторије дође, ко те за то пита! ! Крајње је вријеме, да једиом такви гадни и штетни обичаји престану. Нека се младићи свагда узимзју по чистој љубави и увијек на уму имају могу ли указаном прилшсом у миру у слози живити. А односно мираза нека то оставе својим родитељима на добру вољу. који ће увијек по могућству од истог давати онолико, колико њихово материјално стање дозвољева. Ако родитељ што не има мираза даје, он то даје опет своме дјетету, а не туђинцу. Ми знамо много

родитеља, који да би срећно своју дјецу удомили, морали се задужити и зету мираз дати. Доцније отац није мого дуг на вријеме исплатити, те је усљед тога пропао, а зет пак добивши на поклон већу суму новаца брзо је утрошио не знајући ни сам куда га је дао. И тако радна је кућа, коначно пропала, а другој ништа није поможено. . Између многих и многих иримјера, који се јавно дешавају, ево навешћема само ова два истинита. Два брата свештеника по свршетку гакола а прије рукоположења у чин свештенички, бијахусе оженили. Једноме бијашеиме Стеван а другоме Станоје. Први бијаше слабог имовног стања, а други доброг. (Јба бијаху у селу. При же^идби Отеван тражашедруга вјерног, искреног и оданог, а за мираз као сиромашак није смио ни помиелити, а камо ли тражити. Еакву је прплику тражио, тагеву је и нашао Он је у браку био потпуно задовољан. Сложно радећи и штедећи он је стекао лијепу имовину, коју и данас непрестано умножава. Дјецу је пзшколовао, да му многи у томе завиде. Он је у браку сретан и пресретш. Станоје пак при женидби тражаше најнре мираз, а послије жену. Препоручише му неку јединицу једног богаташа. Он је узе. И по кратком времену насљсдивши огромно имање и новац, одадоше се развратном животу. За кратко вријеме оде и љегово и женино имање у неврат. Жена научила на раскошност па тражи, а муж одговара: нема, п усљед тога њихова је кућа дакле пропала п посљедна у селу остала. Дјеца видјевши од родитеља, покварила се и она, да су најгора постала. Ето из ова два примјера види се какав је брак произашао, који је закључен из чпете љубави, а какав опет због мираза, па сваки нека цијени, које је боље од овога двога. Мил. С. Пантелић, свештеник зајечарс-ш.

Древна слика св. Бориса и Гљеба. Приопћио уз минеј Вид. вит. Вулетић-Вукасовић. (Наставак). По слирти ж1 кназл сватополкл , | ирозкшдшми /ионо -и^к : тби косргк пренести нлстд кт* кик-к кназт * клддГлир -к ксеколодокичк, ј ли&цји стм\-к страстотерпцектк корисл и гл'кчд,