Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 348

Б .-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9

сија послије тешко прикупи. Народ је већином сиабо повчан — а посве и осироммшио; па ако до које крајцаре и дође, ваља му платвти државне порезе — данције и остале трошкове; мора да купи и да набави оно, без чега не може да живи, па ако му преко свију тијех потреба и трошкова што и преостане, онда ће и свештенику платити, И то ако га свештеник у то врчјеме деси, и ако своју зараду затражи мало озбиљније, — и то многи ематрају за излив пакости свештеникове, а неће нико да види и да зН I, да је на то свештеник принуђен потребама свога живота 5 неће да увиди, да свештеник од тога ваља да живи и породицу своју та издрз&ава. Свештеник је обвезан, да на позив својих нуријаша без оклијевања иде, и да им сва свештенодјејства врши, па имали му одкуда пла-

тити зараду или не!? Свештеника чекају оштре казне од власти, ако на вријеме ве оде да вјенча, крсти, сахрани итд. а ниједног параграфа (§) нема, којим би се зарада свештеничка (бар за љубав правде!) у колико било осигуравала! ? Истина, у кн!очдиших"к Декрета — Синђелија, од Архијереја Дабро-босанских— као наше Духовне власти, — наређује се. да је дотична парохија Дужна одређеном свештенику у реду његове доходке давати, за стан му се побринути и наћи, итд., али од свега тога, мала је асна свештенству, јер све такове наредбе, које су свештеницима издаване -— истина у доброј намјери стајале су мртво слово на артији!; јер виноград не зна молитве, но мотике, да и народ, он незна за наредбу, него зна, ако га човјек наћера и присили на нешто, да уради. (Наставиће се.)

Број 258. При избору тутора нове српеко-православне еарајевеке цркве.

Драга браИо Срби! Од памтивијека, од како је Србина и његове свете цркве, од које се никад раставио није, па ни у самим оним часовима, кад се душмански мач блистао више његове главе, — Србин је хитао у свету цркву своју, у којој је налазио мира и утјехе. Много је горких часова било за Србина, а нарочито за ону браћу изабрану, који су били служитељи светијих храмова, који су и ноћу са служитељима светога олтара, журним корацима хитали својој цркви на молптву, а већ свакога часа пријетила им је највећа опасност по њихов драгоцјени живот, а за сав тај њихов труд нијесу примали никаквих нагрлда, већ поуздањем у Бога, у свету српску цркву и вјеру православну. а за срећу и напредак дома својега, они су кроз цијелу годину дана вијерно,савјесно и са највећом радошћу служили свети храм и чували га као зенице очију својих. Изабран тутор (клисара) сматрао је за највећу част бити изабран за тутора светог храма; он се је том чашћу врло поносио и дичио, а цио народ сматрао га је за скроз поштена човјека, — једном ријечи : уживао је велико повјерење ународу.

Много их је било, који су и при таковим временима жељели бити тутор кога храма, него повећу своту новаца заслужити; јер су имали па уму, да је част много важнија од новаца; а што ти нијесу били бирани, то је с тога, што од тих неки нијесу имали способности, а неки су били незадружни . . . Данас, по старом нашем српском обичају, свршава се година туторима овог светог храма, те су, по досадањем обичају, на њихово мјесто изабрани нови тутор (клисаре). Но, прије него што споменемо нову изабрану браћу, дужност нам налаже, да јавно благодаримо досадашњим туторцмл, господи : Благоју СамоуковиЛу, Стјеиу Хаџи Да м јановиЉу. Ристу МаксимовиЛу и Јовици Благовчанину на њихсвом труду, вјерној и усрдкој служби светом храму овоме, и дао милостиви Бог, да и њихови синови буду бирани, и за сав тај њихов труд и пожртвовање нека их преблаги Бог од Свога изобиља стоструко награди! А браћи, којујеуправа срнеко-православне црквено-школске општине изабрала, као ваљане и способне, на реду за ову годину, и то: од ћурчијеко-трговачког ееџафа. господу: Васа II. (ЈавиИа-Вошкова и Мила РадулоипАа ; од еснафа