Branič

БР°Ј 1.

Б Р А Н И Ч.

11

■стављено, шта више да пе мора ни једна од тих оваца бити као поједииа ствар у мојој својини ! И неки су од тих писаца сасвим отворено признади и пзрекли ту логичку последицу свога схватања. Човек то чисто не би веровао, кад не би својим очима прочитао у расправама и књигама тако одличних правника кас што су Варнкенги, Виндшајд, Гиртанер, Бринц и др. Тако Вапнкениг и зречно вели : „ Својина неко га стада постоји на целнни т ако , да она чак и онда још трај е , кад гу све иоједине овп,е ту $ е и ; тако исто Бринц: „. . • да извесне скунове ствари можемо својима назватп , а да не мор ају све поједине ствари, шта више да не морајг/ ни не ке од њпх бити нагие Исто веле и остали наведени ппсци. Ту се видп како по некад и најбистрији писац излази на среду са тако нелогичким и апсурдпии закључцима, кад се једном уплете у неко погрешно мишљење , па хоће до краја да га одржи. (СВРШИЋЕ СЕ).

К -А- Ђ -АУЛОМАК ИЗ ЕНГЛЕСКОГ КАЗНЕНОГ ПРАВА. НАПИСАО Ј. Ђ. АЕакумовиб

I. ПРИСТУП У казненом праву вазда се најверније и најтачније огледају народви обичајн и ступањ народне образованости. У колико је народ образованији, у толико и његово казнено ираво вигае одговора захтевпма непомућене правде и човечностп. Сваки корак напред на пољу образовања и цивилизације, мора да иокаже свој утицај и на развптак казненог права. То истина ие мора да буде одмах; на против то бива само поступно. Али прп свем том, то је тако сигурно, да ко би тврдио противно, тај би био у одсудној опреци са истори'ом људске цивилизације с једне стране, и историјом казненог права с друге стране. Факт је историјски: да нп у једног цивилизованог народа казнено право није било на овом ступњу хуманитета, до Кога се успело данас код многих од њих. Историја казнеиог прагва у разнпх народа нај-