Branič

број :>

В Р А II II Ч

11:-;

врло добро, но држим, требало би још регулисати, к ко треба да рс:пи о повраћају осуђеника у оков. Ово би, по моме мишљеРБу, т]>ебао да решава министар правде, по предлогу упразе. Тада би нише било х^арантије да се неће иренаглити са повраћајем у оков. Но ради ауторитета управиног код осуђеника, могло би јој се д*> пустити да она привремено. у интересу одржања дисцинлине. повра тл осућеника у оков, но да о томе мора одма известити Министра Праи де. Није нужно ни напомињати, да повраћај у оков не треба решити нре, но што сва диецинлинска средства против осуђеника буду исцрнљена. Други начин помиловања у казненим заводима односи се на емањење казне. Број је ових помиловања врло велики сваке године. Нема скоро слу-1аја да робијаш ировеае две године у заводу, а да му се што од казне не емањи. По моме мишљењу миниетрарство нравде требало би саевим да напусти овај обичај предлагања осу^еника за смаљење казне. Много практичних разлога може бити, и врло корисно може се по некад показати, да се неки осуђеник пуети милошћу владалачком из завода, пре но шго је све време казне издржао. Алн Јш -тенснр смац.иван.е дјјзнв. о^^нидима^ЈШ5>.ажЈдЖД за воду остају, не може. наћи никаква оправдања. То што су, по нашем казненом закону, казне за нека кривична дела врло строге, и што судови, по некад, одређују велику меру казне, не може бити разлог за постеиено емањавање казне. То може, по некад, упливи сати да се осуђеник нешто раније из зав:да пусти. Због постепеног смањења казне јављају се многе незгоде у казнеаим заводима. То шкоди много самом казненом систему; то у многоме руши дисцчплкну у заводу. Осућеници се на ово навикавају и очекују то као неко право. М идост тако губи свој натбитнији. сво1 натсветиј^ знача^. Она им? успеха само кад се њој нада осуђеник као неком благодејању, а не кад он добије уверење да му то „следује," као што му тајин и друге принадлежности припадају. Поред тога, ма колико да се пази, да се осуђеници редом и по заслузи предлажу за помилоЕање, опет су погрешке не избежне. Због ових погрешака осуђеници губе веру у праведност своје управе, а кад тога нема, не може бити ни сенке од добре дисциплине. Најзад коначним помиловањем пуштају се осуђеници сасвим из казнених завода, пре но што целу осуду издрже. Ово се чини сваке године, редовно о народним празницима по предлогу управе, а изузетно на молбу осуђеника или његове Фамилије, или кад осуђеник у особитој прилици то заслужи. При предлогу за помиловање гледа се на : дело за којејенеко осуђен, љеп-во владање, послушност п време сздржапе казне. НаБРАИЧЧ 8